Dženi Čeng: Kada sam rekla
svojim roditeljima da sam gej,

prva stvar koju su mi rekli bila je:

"Vodimo te natrag u Tajvan."

(Smeh)

Za njih, za moju seksualnu orijentaciju
bila je kriva Amerika.

Zapad me je korumpirao
svojim idejama o različitosti,

i da nisu nikada napustili Tajvan,

ovo se ne bi nikada dogodilo
njihovoj jedinoj ćerki.

Iskreno, ponekad sam se pitala
da li su u pravu?

Naravno da postoje homoseksualci u Aziji,

kao što postoje homoseksualci
bilo gde drugde u svetu.

Ali ideja o življenju "otvorenog" života

u: "Ja sam gej, ovo mi je suprug/a,
i ponosni smo na naš zajednički život"

načinu života je ideja zapada?

Da sam odrasla u Tajvanu ili bilo kojem
drugom mestu, osim zapada,

zar bih našla primere srećnih,
uspešnih LGBT ljudi?

Lisa Dazols: Imala sam slična iskustva.

Kao HIV socijalna radnica u San Francisku

upoznala sam mnogo gej imigranata.

Ispričali su mi priče o progonu
iz svojih zemalja

samo zato što su homoseksualci,

i razloge zbog kojih su pobegli u Ameriku.

Videla sam koliko ih je to iscrpelo.

Nakon 10 godina ovoga posla,

želela sam da čujem bolje priče.

Znala sam da je svet daleko od savršenog,

ali zasigurno nije baš svaka
gej priča tragična.

DžČ: Kao par, obe smo osećale potrebu
da nađemo priče pune nade.

Tako smo počele da putujemo svetom

u potrazi za ljudima
koje smo nazvale "Supergejevima".

(Smeh)

To bi trebalo da budu LGBT osobe

koje rade nešto jedinstveno u svetu.

Trebalo bi da budu hrabri, otporni,

i nadasve, ponosni na ono što jesu.

Trebalo bi da budu onakve osobe
kakva ja želim da budem.

Naš je plan da podelimo njihove priče
sa svetom kroz film.

LD: Imale smo samo jedan problem.

Nismo bile iskusne u izveštavanju
i snimanju filma.

(Smeh)

Nismo znale gde uopšte tražiti
"Supergejeve",

pa smo morale da verujemo u to
da ćemo se nekako snaći.

Tako smo izabrale 15 zemalja
u Aziji, Africi i Južnoj Americi,

zemljama izvan zapada koje su različite
u smislu prava LGBT zajednice.

Kupile smo kameru,

naručile knjigu o snimanju dokumentaraca -

(Smeh)

danas možete svašta naučiti -

i uputile se na put oko sveta.

DžČ: Jedna od prvih zemalja
u koje smo otputovale bio je Nepal.

Uprkos velikom siromaštvu,
10 godina dugom građanskom ratu,

i nedavno, razarajućem zemljotresu,

Nepal je napravio velike korake
u borbi za jednakost.

Jedna od glavnih figura
u tom pokretu je Bumika Šresta.

Lepa, simpatična transrodna žena,

Bumika je morala da preživi
izbacivanje iz škole

i hapšenje zbog svoje seksualnosti.

Ali, 2007. godine, Bumika
i LGBT zajednica u Nepalu

uspešno su sproveli potpisivanje
peticije za zaštitu

od LGBT diskriminacije,
Vrhovnom sudu Nepala.

Ovo je Bumika:

(Video) BS: Na šta sam najviše ponosna?

Ja sam transrodna osoba.

Ponosna sam na svoj život.

21. decembra 2007. godine

Vrhovni sud je doneo odluku
za Nepalsku vladu

da se za transorodne osobe
izrade lične karte

i dopuste istopolni brakovi.

LD: Bumika je puna
samopouzdanja svaki dan.

Nešto toliko jednostavno
kao korišćenje javnih toaleta

može biti jako veliki izazov
kada se ne uklapate

u ono što ljudi od vas očekuju.

Putujući kroz Aziju

znala sam da uplašim žene
u javnim toaletima.

Nisu navikle da vide nekoga poput mene.

Morala sam da smišljam planove kako
bih mogla da obavljam nuždu u miru.

(Smeh)

Svaki put kada bih ušla u toalet

izbacila bih grudi kako bih
pokazala svoje ženske delove,

i pokušala da izgledam
što manje zastrašujuće.

Pružala bih ruku i pozdravljala,

samo kako bi ljudi čuli
moj feminizirani glas.

Sve je to jako iscrpljujuće,
ali to sam ja.

Ne mogu biti ništa drugo.

DžČ: Posle Nepala,
otputovale smo u Indiju.

S jedne strane, Indija je Hindu zemlja,

bez tradicije homofobije.

S druge strane, takođe je i društvo
sa duboko patrijarhalnim sistemom,

koji odbacuje sve što preti
muško-ženskom poretku.

Kada smo pričale sa aktivistima,

rekli su nam da osnaživanje počinje
osiguranjem rodne ravnopravnosti,

gde je status žene osiguran u društvu.

U tom slučaju, status LGBT ljudi
takođe bi trebalo biti osiguran.

LD: Tamo smo upoznale Princa Manvendra.

On je prvi princ koji je javno
priznao da je homoseksualac.

On je "izašao u javnost"
u šou Opre Vinfri,

internacionalno.

Roditelji su ga se odrekli

i optužili ga za nanošenje
velike sramote kraljevskoj porodici.

Našli smo se s princom Manvendrom

i pitali ga kako se odlučio
na tako javno priznanje.

Rekao je:

(Video) Princ Manvendra:
Osećao sam veliku potrebu

za razbijanjem stigme i diskriminacije
koja postoji u našem društvu.

I to me je podstaklo na javno priznanje
i da javno progovorim.

Bilo da smo gej, lezbejke,
transrodni, biseksualni

ili nešto slično,

svi se moramo ujediniti
i boriti za svoja prava.

Gej prava se ne mogu
ostvarivati u sudnicama,

već u srcima i umovima ljudi.

DžČ: Dok sam se šišala,

frizerka me je pitala

"Imaš li muža?".

To je bilo pitanje

koje sam puno puta čula od lokalnih
stanovnika za vreme putovanja.

Kada sam joj objasnila
da sam sa ženom, a ne sa muškarcem

nije mi verovala,

ispitivala me je o tome
kakva je bila reakcija mojih roditelja,

i jesam li tužna zbog toga
što nikada neću moći da imam decu.

Rekla sam joj da u mom životu
ne postoje granice

i da Lisa i ja planiramo
da zasnujemo porodicu jednog dana.

Ta žena je bila spremna da me etiketira

kao još jednu ludaču sa Zapada.

Nije mogla da zamisli da se takav fenomen

može dogoditi u njenoj zemlji.

Tako je bilo dok joj nisam
pokazala sliku "Supergejeva"

koje smo intervjuisale u Indiji.

Prepoznala je Princa
Manvendra sa televizije,

pa sam uskoro privukla pažnju
i drugih frizerki

koje su htele da me upoznaju.

(Smeh)

U tom običnom popodnevu

imala sam šansu da upoznam
ceo frizerski salon

sa društvenim promenama
koje se događaju u njihovoj zemlji.

LD: Iz Indije, otputovale smo
u istočnu Afriku,

regiju poznatu po netolerantnosti
prema LGBT ljudima.

U Keniji, 89 posto ljudi koji svojim
porodicama priznaju da su gej,

budu izopšteni.

Homoseksualne aktivnosti su zločin
i mogu rezultirati hapšenjem.

U Keniji smo upoznale Davida Kuriju.

David je imao veliku misiju
gde je hteo da radi za siromašne

i poboljša svoju vladu.

Odlučio je da se kandiduje za senat.

Postao je prvi javno priznati
gej političar u Keniji.

David je hteo da vodi svoju kampanju
bez poricanja onoga ko je on zapravo.

Ali smo se zabrinule za njegovu sigurnost

jer je počeo da prima pretnje smrću.

(Video) David Kurija: U tom trenutku
bio sam jako uplašen

jer su stvarno tražili da budem ubijen.

I, da,

postoje ljudi koji bi to uradili

misleći da to rade za svoju veru.

DžČ: David se nije stideo sebe.

Čak i za vreme pretnji,

ostao je odan sebi.

LD: Na suprotnom kraju je Argentina.

To je zemlja gde se 92 posto
populacije deklariše kao katolici.

Ipak, Argentina ima LGBT zakone
koji su puno progresivniji

od onih u Americi.

2010. godine Argentina je postala
prva zemlja u Latinskoj Americi,

i deseta u svetu koja je usvojila
principe bračne ravnopravnosti.

Tamo smo upoznale Mariju Rašid.

Marija je sila iza tog pokreta.

Marija Rašid (španski):
Uvek kažem da u stvarnosti,

efekti bračne jednakosti

nisu samo za parove koji se venčaju.

Ti efekti su za one ljude, koji će,
iako se možda nikada neće venčati,

biti bolje prihvaćeni od svojih kolega,

porodica i komšija,

i poslati poruku
ravnopravnosti celoj naciji.

Jako sam ponosna na Argentinu

zato što je ona danas
primer ravnopravnosti.

Nadam se da će uskoro

ceo svet imati ista prava.

DžČ: Kada smo posetile
zemlju mojih predaka,

poželela sam da pokažem roditeljima
ono što smo pronašle tamo.

Zbog onih ljudi koje smo upoznale:

(Video) Jedan, dva, tri.
Homoseksualci, dobrodošli u Šangaj!

(Smeh)

Veliku zajednicu mladih,
predivnih kineskih LGBT ljudi.

Naravno, i oni su imali svoje borbe,

ali suse borili.

U Šangaju sam imala priliku da popričam
sa lokalnom grupom lezbejki

i da im ispričam našu priču na svom
lošem mandarinskom kineskom.

U Tajpeju, svaki put kada smo sele u metro

videle smo još jedan lezbejski par
kako se drži za ruke.

Saznale smo da se najveća
azijska parada ponosa

održava samo par ulica dalje
od mesta gde žive moji baka i deda.

Da su bar moji roditelji to znali.

LD: Do vremena kada smo završavale
svoje gej putovanje oko sveta,

(Smeh)

proputovale smo 80.500 kilometara

i snimile 120 sati video zapisa.

Proputovale smo 15 zemalja

i razgovarale sa 50 Supergejeva.

Na kraju, uopšte
ih nije bilo teško pronaći.

DžČ: Da, još se događaju tragedije

na džombastom putu do jednakosti.

Ne zaboravimo da 75 zemalja i dalje smatra
homoseksualnost krivičnim delom.

Ali takođe postoje priče
o nadi i hrabrosti

u svakom delu sveta.

Ono što smo na kraju naučile
iz našeg putovanja je to da

jednakost nije izum zapada.

LD: Jedan od ključnih faktora
u ovoj borbi za ravnopravnost je sila,

sila zbog koje sve više ljudi
prihvata same sebe

i koristi sve prilike koje im se pružaju

za menjanje svog dela sveta,

i sila zbog koje sve više zemalja

pronalazi model za ravnopravnost.

Kada se Nepal izborio
protiv LGBT diskriminacije,

Indija je pokušala postići i više.

Kada je Argentina usvojila
principe bračne jednakosti,

sledile su je Urugvaj i Brazil.

Kada je Irska rekla "da" jednakosti,

(Aplauz)

svet je zastao i to primetio.

Kada je američki Vrhovni sud uradio isto,

svi smo bili ponosni.

(Aplauz)

DžČ: Dok smo pregledale snimke,

shvatile smo da gledamo ljubavnu priču.

To nije bila ljubavna priča
koja se očekivala od mene,

već priča ispunjena slobodom,
avanturama i ljubavlju

koje nikada nisam mogla zamisliti.

Godinu dana nakon što smo se vratile kući,

bračna jednakost je došla i u Kaliforniju.

I na kraju, verujemo,
da će ljubav pobediti.

(Video) Uz pravo koje mi je dodeljeno

od države Kalifornije

i svemogućega boga,

proglašavam vas životnim partnerima.

Možete se poljubiti.

(Aplauz)