Ovo su jednostavni predmeti:

satovi, ključevi, češljevi, naočari.

To su stvari žrtava genocida u Bosni

koje su poneli
na svoje poslednje putovanje.

Svima nama su poznati ovi obični,

svakodnevni predmeti.

Činjenica da su neke žrtve nosile

lične predmete
kao što su pasta i četkica za zube

je jasan znak da nisu imali pojma

šta će se dogoditi sa njima.

Uobičajeno, bilo im je rečeno

da će biti razmenjeni
za ratne zarobljenike.

Ovi predmeti su dobijeni natrag

iz brojnih masovnih grobnica
širom moje domovine,

i dok pričamo,
forenzičari ekshumiraju tela

iz novootkrivenih masovnih grobnica,

20 godina nakon rata.

I to verovatno najvećih ikada otkrivenih.

Tokom četiri godine konflikta

koji je opustošio
bosanski narod ranih '90-ih,

oko 30.000 građana, uglavnom civila,

je nestalo, smatrano ubijenim,

i još 100.000 je ubijeno

za vreme borbenih operacija.

Većina njih je ubijena

ili ranih dana rata

ili pred kraj sukoba,

kada su bezbedne zone UN-a
poput Srebrenice

pale u ruke srpske vojske.

Međunarodni krivični tribunal

je izrekao niz presuda

za zločine protiv čovečanstva i genocid.

Genocid je sistematsko i namerno

uništavanje rasne, političke, verske

ili etničke grupe.

Koliko je genocid ubijanje,

toliko je i uništavanje njihove imovine,

njihovog kulturnog nasleđa,

i na kraju samog pojma
da su ikada postojali.

Genocid se ne odnosi samo na ubijanje;

radi se o uskraćenom identitetu.

Uvek ima tragova -

ne postoji savršen zločin.

Uvek postoje ostaci stradalih

koji su trajniji od njihovih krhkih tela

i naših selektivnih
i izbledelih sećanja na njih.

Ovi predmeti su pronađeni

u brojnim masovnim grobnicama,

a glavni cilj ove kolekcije predmeta

je jedinstveni proces

identifikovanja onih
koji su nestali u ubistvima,

prvom činu genocida na evropskom tlu

od Holokausta.

Nijedno telo ne treba
da ostane neotkriveno

ili neidentifikovano.

Kada su jednom pronađeni,

ovi predmeti koje su žrtve nosile sa sobom

na putu ka pogubljenju

se pažljivo čiste, analiziraju,

popisuju i skladište.

Hiljade eksponata je spakovano
u belim plastičnim kesama

baš kao što su one
koje gledate u "Mestu zločina".

Ovi predmeti se koriste
kao forenzički instrument

za vizuelnu identifikaciju žrtava,

ali se takođe koriste
i kao veoma dragoceni forenzički dokazi

na tekućim suđenjima za ratne zločine.

Preživeli povremeno bivaju pozvani

da pokušaju da identifikuju
ove predmete fizički,

ali fizičko pregledanje je izuzetno težak,

neefikasan i bolan proces.

Kada forenzičari i doktori i advokati

završe sa ovim objektima,

oni postaju siročad narativa.

Mnogi od njih budu uništeni,
verovali ili ne,

ili budu prosto odloženi,

daleko od očiju i daleko od srca.

Rešio sam pre nekoliko godina

da fotografišem svaki ekshumirani predmet

kako bih stvorio vizuelni arhiv

koji preživeli mogu lako da pregledaju.

Kao pripovedač,
volim da nečim uzvratim zajednici.

Volim da idem dalje
od podizanja svesnosti.

A u ovom slučaju, neko možda

prepozna ove predmete

ili će makar njihove fotografije ostati

kao trajni, nepristrasni
i istiniti podsetnik

na ono što se dogodilo.

Kod fotografije se radi o empatiji,

i poznatost ovih predmeta
garantuje empatiju.

U ovom slučaju, ja sam samo instrument,

forenzičar, ako hoćete,

a rezultat je fotografija koja je

što je moguće bliža dokumentu.

Kada sve nestale osobe
budu identifikovane,

samo raspadajuća tela u njihovim grobovima

i ovi svakodnevni predmeti će ostati.

U celokupnoj svojoj jednostavnosti,

ovi predmeti su poslednje svedočanstvo

identifikovanju žrtava,

poslednji trajni podsetnik

da su ti ljudi ikada postojali.

Hvala vam mnogo.

(Aplauz)