Čitamo književnost iz raznih razloga.

Da bismo se zabavili,

da bismo otkrili počinioca,

da bismo putovali
na neobične, nove planete,

da bismo se uplašili,

smejali,

plakali,

razmišljali,

osećali,

da bismo bili toliko zadubljeni
da na trenutak zaboravimo gde smo.

Dakle, šta je s pisanjem književnosti?

Kako da usisate čitaoce u svoje priče?

Uzbudljivim zapletom? Možda.

Opčinjavajućim likovima? Verovatno.

Prelepim jezikom? Možda.

"Biline noge su rezanci.
Krajevi kose su joj otrovne igle.

Jezik joj je čekinjasti sunđer,
a njene oči su kesice belila."

Da li se zbog tog opisa osećate
gotovo podjednako bolećivo kao Bili?

Mi shvatamo da Biline noge
nisu stvarno rezanci.

Bili ima osećaj da su joj noge
mlitave poput kuvanih rezanaca.

To je podrazumevano poređenje, metafora.

Pa, zašto prosto nije ovako napisano:

"Bili je muka i oseća se slabo"?

Sve su prilike da vam se drugi opis
ne čini živopisnim poput prvog.

Svrha književnosti je da baci čini,

trenutnu iluziju da živite
unutar sveta priče.

Književnost zaokuplja čula,

pomaže nam da stvorimo
živopisne mentalne privide

iskustava kroz koja prolaze likovi.

Scena i filmsko platno
direktno zaokupljaju neka naša čula.

Vidimo i čujemo interakcije
među likovima i scenografijom.

Međutim kod prozne književnosti,

sve što imate su statični simboli
na kontrastnoj pozadini.

Ukoliko opišete priču, služeći se
činjenicama, netaktilnim jezikom,

rizikujete da čarolija bude slaba.

Vaš čitalac neće otići mnogo dalje
od tumačenja škrabotina.

Razumeće kako se Bili oseća,

ali neće osetiti ono što Bili oseća.

Čitaće, ali neće biti
zadubljena u svet priče,

otkrivajući istine iz Bilinog života
istovremeno sa Bili.

Književnost se poigrava našim čulima:

ukusom,

mirisom,

dodirom,

sluhom,

vidom

i osećajem za pokrete.

Poigrava se našom
sposobnošću apstrahovanja

i pravljenja složenih asocijacija.

Pogledajte sledeću rečenicu.

"Svet je bio tiha sablazan,

osim škripe jedara
i grgoljenja vode po trupu."

Reči: "tih", "škripa" i "grgoljenje"

zaokupljaju čulo sluha.

Primećujete da Bakel ne koristi
uopštene reči za zvuk.

Svaka reč koju odabere
priziva određeni kvalitet zvuka.

Potom, poput slikara
koji dodaje nove slojeve boje,

kako bi podario slici osećaj teksture,

dodaje još jedan sloj, pokret:
"škripu jedara",

i dodir: "grgoljenje vode po trupu."

Na kraju nam daje apstraktnu vezu,

povezujući reč tih sa rečju sablast.

Ne "tih poput sablasti",

što bi dodalo distancirani sloj poređenja

između čitaoca i iskustva.

Umesto toga, Bakel stvara metaforu
"tiha sablazan"

zarad podrazumevanog,
a nauštrb očitog poređenja.

Piscima uvek savetuju da izbegavaju klišee

jer čitaoca veoma malo angažuju
izanđali prizori,

poput "crven kao ruža".

No dajte im:

"Ljubav... je počela na plaži.

Počela je onog dana
kada je Džejkob ugledao Anet

u haljini boje izdinstanih višanja"

i njihovi mozgovi su zaokupljeni
opčinjavajućim zadatkom

otkrivanja kako haljina
u boji izdinstanih višanja izgleda.

Iznenada se nalaze na plaži,
spremni da se zaljube.

Proživljavaju priču, i na visceralnom
i na konceptualnom nivou,

izlazeći u susret piscu
unutar maštovite igre

stvaranja dinamičnog sveta čula.

Zato, kada pišete,
koristite dobro probrane reči

koje zaokupljaju: sluh, vid, ukus,
dodir, miris i pokret.

Potom stvarajte neočekivane konotacije
među elementima priče

i raspirite buktinju čitaočeve mašte.