Пре седамдесет хиљада година, наши преци
су били безначајне животиње.

Најважнија ствар
у вези са праисторијским људима

јесте да су били безначајни.

Њихов утицај на свет
није био већи од утицаја медузе,

свитаца, или детлића.

Данас, напротив, ми управљамо планетом.

А питање је:

како смо доспели до тога?

Како смо од безначајних мајмуна,

који гледају своја посла
у неком углу Африке,

постали владари планете Земље?

Обично тражимо разлику
између нас и свих других животиња

појединачно.

Желимо да верујемо - ја желим да верујем -

да постоји нешто посебно у вези са мном,

са мојим телом, мозгом,

што ме чини толико супериорнијим
од пса или свиње, или шимпанзе.

Али истина је да сам, као појединац,

непријатно сличан шимпанзи.

И ако бисте мене и шимпанзу
саме ставили на неко усамљено острво,

и да морамо да се боримо за опстанак
да видимо ко је бољи у преживљавању,

дефинитивно бих се кладио
на шимпанзу, а не на себе.

Ово не значи
да нешто није у реду са мном лично.

Претпостављам да када би оставили
било кога од вас,

саме са шимпанзом на неком острву,

шимпанза би се много боље снашла.

Права разлика између људи
и свих других животиња

није на нивоу појединца,

већ на колективном нивоу.

Људи управљају планетом
зато што су они једине животиње

које могу да сарађују
флексибилно и у великом броју.

Сад, постоје друге животиње -

као друштвени инсекти, пчеле, мрави -

који могу да сарађују у великим групама
али не чине то флексибилно.

Њихова сарадња је врло ригидна.

Постоји само један начин
на који кошница функционише.

А ако се створи нова прилика
или нова опасност,

пчеле не могу да поново осмисле
друштвени систем преко ноћи.

На пример, не могу да погубе краљицу

и установе републику пчела,

или комунистичку диктатуру пчела радилица.

Друге животиње, попут друштвених сисара -

вукови, слонови, делфини, шимпанзе -

могу да сарађују много флексибилније,

али они то чине у малим групама,

јер је сарадња између шимпанзи

заснована на интимном познавању
једно другог.

Ја сам шимпанза и ти си шимпанза,

и ја желим да сарађујем са тобом.

Морам да те познајем лично.

Каква си ти шимпанза?

Да ли си фина?

Да ли си зла?

Да ли могу да ти верујем?

Ако те не познајем,
како могу да сарађујем са тобом?

Једина животиња која може да комбинује
ове две особине

и сарађује међусобно флексибилно 
и у великим групама

јесмо ми, Хомо сапиенс.

Један на један, или чак 10 на 10,

шимпанзе би могле бити боље од нас.

Али, ако спојите 1 000 људи
против 1 000 шимпанзи,

људи ће лако победити, из простог разлога

што хиљаду шимпанзи не може
уопште да сарађује међусобно.

А, ако покушате да сместите
100 000 шимпанзи

на Оксфорд улицу, или стадион Вембли,

или Трг Тјенанмен, или у Ватикан,

добићете хаос, потпуни хаос.

Замислите само стадион Вембли
са 100 000 шимпанзи.

Потпуна лудница.

Насупрот томе, људи
се нормално окупљају у десетинама хиљада,

и обично не настаје хаос.

Оно што настаје је изузетно префињена
и ефектна мрежа сарадње.

Сва велика људска достигнућа
кроз историју,

било да је то изградња пирамида
или лет на месец,

заснована су
не на појединачним способностима,

већ на овој способности људи
да сарађују флексибилно у великим групама.

Размислите чак и о овом говору
који сада држим:

стојим овде пред публиком
од око 300 или 400 људи,

већина вас су ми потпуни странци.

Исто тако, не познајем
баш све људе који су организовали

и радили на овом догађају.

Не познајем пилота
ни чланове посаде у авиону

који ме је довео јуче овде у Лондон.

Не познајем људе
који су изумели и произвели

овај микрофон и ове камере,
које снимају оно што говорим.

Не познајем људе
који су написали све књиге и чланке

које сам прочитао
припремајући се за овај говор.

И сигурно не познајем све људе

који ће можда гледати овај говор
преко интернета

негде у Буенос Ајресу или Њу Делхију.

Ипак, иако не познајемо једни друге,

можемо да радимо заједно
како бисмо створили ову размену идеја.

То је нешто што шимпанзе не могу да раде.

Оне комуницирају, наравно,

али никада нећете затећи шимпанзу
да путује до неке удаљене групе шимпанзи

да им одржи говор о бананама
или слоновима,

или било чему другом
што би могло да занима шимпанзе.

Сад, сарадња, наравно, није увек добра;

све ужасне ствари које су људи радили
кроз историју -

а радили смо неке ужасне ствари -

све те ствари су такође засноване
на сарадњи великих размера.

Затвори су систем сарадње;

кланице су систем сарадње;

концентрациони логори су систем сарадње.

Шимпанзе немају кланице,
затворе ни концентрационе логоре.

Сад, претпоставимо да сам успео 
да вас убедим да можда јесте тако,

ми управљамо светом зато што можемо
да сарађујемо флексибилно у великом броју.

Следеће питање које се одмах намеће

у уму пажљивог слушаоца јесте:

како ми то тачно чинимо?

Шта нам омогућава да само ми,
од свих животиња, сарађујемо на тај начин?

Одговор је наша машта.

Можемо да сарађујемо
флексибилно са безброј странаца,

зато што само ми,
од свих животиња на планети,

можемо да створимо и верујемо у фикцију,
измишљене приче.

И све док сви верују у исту фикцију,

док сви послушно прате иста правила,

исте норме, исте вредности.

Све друге животиње користе
свој систем комуникације

само како би описале стварност.

Шимпанза може да каже: "Гледај!
Ено лава, хајде да бежимо!"

Или: "Гле! Ено дрвета банане!
Хајде да одемо и узмемо банане!"

Насупрот томе, људи користе свој језик
не ради пуког описивања стварности,

већ да би створили нове стварности,
замишљене стварности.

Човек може да каже:
"Гледај, ено га бог изнад облака!

И ако не урадиш онако како ти кажем,

када умреш, бог ће да те казни
и пошаље у пакао."

А ако верујете у ову причу
коју сам измислио,

повиноваћете се истим нормама
законима и вредностима,

и можете да сарађујете.

Ово је нешто што само људи могу да раде.

Никада не можете да убедите шимпанзу
да вам да банану

тако што ћете јој обећати "...када умреш,
отићи ћеш у рај за шимпанзе..."

(Смех)

"...и примићеш мноштво банана
за своја добра дела.

И зато ми сад дај банану."

Ниједна шимпанза
неће никада поверовати у такву причу.

Само људи верују у такве приче,

и зато ми управљамо светом,

док су шимпанзе закључане у зоо вртовима
и истраживачким лабораторијама.

Можда мислите да је прихватљиво

да у домену религије људи сарађују
верујући у исту причу.

Милиони људи окупљају се
како би изградили катедралу или џамију

или се борили у крсташком походу
или џихаду, зато што верују у исте приче

о богу, рају и паклу.

Али оно што желим да нагласим
јесте да исти механизам

лежи у основи свих облика
људске сарадње великих размера,

не само у домену религије.

Узмимо, на пример, правни систем.

Већина правних система у свету данас
заснива се на вери у људска права.

Али шта су људска права?

Људска права су, попут бога и раја,
само прича коју смо измислили.

Она нису објективна стварност;

нису неки биолошки ефекат хомо сапиенса.

Узмите једно људско биће,
отворите га, погледајте унутра,

пронаћи ћете срце, бубреге,
неуроне, хормоне, ДНК,

али нећете пронаћи никаква права.

Једина места где проналазите права
јесу приче

које смо измислили и раширили
током последњих неколико векова.

То можда јесу веома позитивне приче,
врло добре приче,

али су оне и даље приче
које смо ми измислили.

Исто важи и у домену политике.

Најбитнији фактори у савременој политици
јесу државе и нације.

Али шта су државе и нације?

Оне нису објективна реалност.

Планина је објективна реалност.

Можете да је видите, да је додирнете,
чак и да је помиришете.

Али нација или држава,

попут Израела, Ирана,
Француске или Немачке,

то је само прича коју смо измислили

и за коју смо се изузетно везали.

Исто важи и на пољу економије.

Најважнији фактори
у данашњој глобалној економији

су компаније и корпорације.

Многи од вас данас, можда,
раде за неку корпорацију,

попут Гугла, Тојоте или Мекдоналдса.

Шта су заправо ове ствари?

То је оно што правници називају
законите фикције.

То су приче које су измислили и одржавали

моћни чаробњаци које називамо правницима.

(Смех)

А шта корпорације раде по цео дан?

Углавном покушавају да зараде новац.

Али, шта је новац?

Опет, новац није објективна реалност;
нема објективну вредност.

Узмимо ово зелено парче папира,
новчаницу од једног долара.

Погледајте је - нема вредност.

Не можете да је поједете, ни попијете,

не можете да је обучете.

Али онда су дошли
ти мајстори приповедања -

велики банкари,

министри финансија,

председници влада -

и причају нам врло убедљиву причу:

"Погледајте,
видите ово парче зеленог папира?

Оно у ствари вреди 10 банана."

И ако ја у то верујем, и ако и ти верујеш,

и ако сви верују,

то заправо функционише.

Могу да узмем ово безвредно парче папира,

одем у супермаркет,

дам га потпуном странцу
кога никада пре нисам срео,

и, заузврат, добијем праве банане
које могу заправо да једем.

Ово је нешто невероватно.

Никада то не бисте могли да урадите
са шимпанзама.

Шимпанзе тргују, наравно:

"Да, дај ми кокос,
а ја ћу да ти дам банану."

То може да функционише.

Али, даш ми безвредно парче папира

и очекујеш да ти дам банану?

Нема шансе!

Шта мислиш шта сам ја, човек?

(Смех)

Новац је, у ствари, најуспешнија прича

коју је човек икада измислио и испричао,

јер је то једина прича у коју сви верују.

Не верују сви у бога,

не верују сви у људска права,

не верују сви у национализам,

али сви верују у новац,
и у новчаницу од долара.

Узмимо чак и Осаму Бин Ладена.

Он је мрзео америчку политику
и америчку религију

и америчку културу,

али није имао
ништа против америчких долара.

Заправо, прилично их је волео.

(Смех)

Онда да закључимо:

ми људи управљамо светом зато што живимо
у дуалној стварности.

Све друге животиње
живе у објективној реалности.

Њихова реалност се састоји
од објективних ентитета,

као што су реке, дрвеће, лавови и слонови.

Ми људи, ми такође живимо
у објективној реалности.

У нашем свету, такође, постоје реке,
дрвеће, лавови и слонови.

Али током векова

ми смо поврх ове објективне релности
створили

други слој фиктивне реалности,

реалности сачињене од измишљених ентитета,

попут нација, богова, новца, корпорација.

И оно што је невероватно јесте то да,
како се историја одвија,

ова измишљена реалност постаје све моћнија

тако да данас, најмоћније силе на свету

јесу ови измишљени ентитети.

Данас, сам опстанак река, дрвећа,
лавова и слонова

зависи од одлука и жеља
измишљних ентитета,

попут Сједиљених Америчких Држава, Гугла,
Светске банке -

ентитета који постоје само у нашој машти.

Хвала вам.

(Аплауз)

Бруно Ђусани: Јувал, објављујете
нову књигу.

Након Сапиенса, написали сте
још једну,

објављена је на хебрејском,
али није преведена на...

Јувал Ноје Харари: Управо радим
на преводу.

БЂ: У књизи, ако сам добро разумео,

тврдите да ће невероватна открића
до којих данас долазимо

не само учинити наш живот бољим,

већ ће створити - цитирам -

"... нове класе и нове класне борбе,
баш као и индустријска револуција."

Да ли бисте објаснили?

ЈНХ: Да. У индустријској револуцији,

видели смо стварање нове класе
урбаног пролетаријата.

Велики део политичке и друштвене историје
протеклих 200 година бавио се

овом класом,
и новим проблемима и приликама.

Сад посматрамо стварање
нове масивне класе бескорисних људи.

(Смех)

Како компјутери постају све бољи,
на све више поља,

постоји изражена могућност
да ће нас компјутери надиграти

у већини задатака и да ће начинити
људе технолошким вишком.

А онда ће велико политичко 
и економско питање

21. века да буде:

"Шта ће нам људи?",

или бар: "Шта ће нам толико људи?"

БЂ: Да ли дајете одговор у књизи?

ЈХН: За сада, најбоља претпоставка је
да их држимо срећним

са дрогама и компјутерским игрицама....

(Смех)

али ово не звучи као примамљива будућност.

БЂ: Значи Ви, у суштини,
сада и у књизи говорите,

да поред свих разговора о порасту доказа

о значајној економској неједнакости,
ми смо некако тек на почетку

тог процеса?

ЈХН: Опет, то није пророчанство;

то је виђење свакаквих могућности
пред нама.

једна од могућности је стварање
нове класе бескорисних људи.

Друга могућност је подела људске врсте

на различите биолошке касте,

где су богати унапређени
у виртуалне богове,

а сиромашни су деградирани
на ниво бескорисних људи.

БЂ: Имам осећај да ће уследити
нови TED говор за годину, две.

Хвала, Јувал, што сте допутовали овде.

ЈХН: Хвала!

(Аплауз)