Sedela sam sa svojim devojčicama

i Džoj je rekla:

"Dođavola, volela bih da me ostavi na miru.

Moj tata, stalno me zove."

"Srećna si što te uopšte zove," 
rekla je Jasmin.

"Nisam čula svog oca već godinama."

U tom trenutku, znala sam da je 
devojkama potreban način

da se spoje sa svojim očevima.

U "Camp Diva", 
mojoj neprofitnoj organizaciji,

imamo ovakve
ragovore stalno,

kao način da pomognemo 
devojkama afričkog porekla

da se pripreme
za put ka sazrevanju.

Ovim devojkama
je samo bio potreban

način da pozovu
svoje očeve u živote

po njihovim uslovima.

I tako sam pitala devojke:

"Kako možemo da pomognemo 
ostalim devojkama

da razviju jednu zdravu 
vezu sa svojim očevima?"

"Da organizujemo igranku," 
viknula je jedna devojka

i ostale devojke su je brzo podržale.

Počele su da sanjaju 
o dekoracijama,

pozivnicama, 
haljinama koje će nositi,

i šta bi mogli njihovi očevi mogli
da nose, a šta ne. (Smeh)

Priča je pokrenuta pre 
nego što sam i trepnula,

a i da sam mogla te devojke 
da zaustavim,

ne bih to učinila,

jer jedna stvar koju sam naučila

za više od deset godina 
rada sa devojkama

je da one već znaju 
šta im je potrebno.

Mudrost živi u njima.

Sve dok imaju infrastrukturu,

mentorstvo i resurse,

mogu sagraditi šta im je potrebno,

ne samo da prežive, 
već i da uspeju.

Znači imali smo igranku

i devojke i njihovi očevi 
došli su u velikom broju.

Bili su prikladno odeveni.

Bili su slatki.

(Smeh)

Bili su luckasti.

Zaista su uživali 
u međusobnom druženju.

Bio je to veliki uspeh.

I devojke su odlučile da 
organizuju događaj svake godine.

Kako su se doba menjala

i bližilo se vreme da 
se opet planira igranka

jedna devojka po imenu Briana 
je uzela je reč,

i rekla pritom:

"Moj tata ne može da dođe na igranku

i sve ovo me čini tužnom."

"Zašto ne može?",
pitale su devojke.

"Jer je u zatvoru,"
priznala je hrabro.

"Pa,može li izaći samo na jedan dan?",
jedna od devojaka je pitala. (Smeh)

"I da dođe u okovima?

To je gore nego da uopšte ne dođe."

U tom trenutku,
videla sam šansu

za devojke da dorastu prilici

i da postanu svoji heroji.

Pitala sam:
"Šta mislite da treba da uradimo po tom pitanju?

Želimo da svaka devojka 
uživa u igranci, zar ne?"

Devojke su razmislile na trenutak

i jedna devojčica je predložila:

"Zašto ne organizujemo igranku u zatvoru?"

Većina devojaka je 
sumnjala da je to moguće,

i rekle su: "Jesi ti poludela?"

Ko će dozvoliti gomili 
malih devojčica,

skockanih - " (Smeh)

" - da uđu u zatvor i plešu sa 
svojim očevima u Sunđer Bob odelima?"

Jer tako su ih zvali.

Rekla sam: "Devojke,

nikad nećete saznati ako ne pitate."

Napisali smo pismo 
šerifu grada Ričmonda,

sve devojke su se potpisale

i moram reći, to je jedan veoma poseban šerif.

Odmah me je kontaktirao i rekao,

kad god postoji mogućnost da
pustimo porodice unutra,

njihova vrata su uvek otvorena.

Jer jednu stvar je sigurno znao,

kad su očevi povezani
sa svojom decom,

manje su šanse da će se vratiti.

Dakle,

16 zatvorenika i 18 devojčica 
je bilo pozvano.

Devojke su obukle 
svoje najbolje haljine,

a očevi su zamenili svoje
žuto-plave uniforme

za košulje i kravate.

Zagrlili su se.

Podelili su ceo dostavljeni 
obrok piletine i ribe.

Smejali su se zajedno.

Bilo je prelepo.

Očevi i ćerke su čak iskusili

mogućnost da imaju fizičku povezanost,

nešto što mnogi 
od njih nisu imali

duže vreme.

Očevi su bili u prostoru 
gde su mogli

da se igraju sa svojim ćerkama

i izvuku im stolicu 
i pruže im ruku za ples.

Čak su i stražari plakali.

Ali posle igranke,

svi smo shvatili da će 
tata ostati u zatvoru.

Trebalo je da stvorimo nešto

što mogu poneti kući.

Uneli smo Flip kamere

i oni su stali pred njih

i intervjuisali jedni druge -

njihove poruke, njihove misli.

Ovo će biti upotrebljeno 
kao uspomena

kad budu nedostajali 
jedni drugima

i osećali se razdvojeno,

putem ove slike 
moći će opet da budu spojeni.

Nikad neću zaboraviti devojčicu 
koja je pogledala u oči svoga oca

kamerom i rekla:

"Tata, kad me pogledaš, šta vidiš?"

Jer očevi su naša ogledala

kojih se prisećamo

kada odlučujemo o tome 
kakav tip muškaraca zaslužujemo

i kako će nas oni 
videti do kraja života.

Znam to vrlo dobro,

jer ja sam bila jedna 
od onih srećnih devojčica.

Imala sam

svog oca uvek u svom životu.

On je čak i danas tu.

(Aplauz)

I zato je toliko posebno

za mene da znam 
da su ove devojke

povezane sa svojim očevima,

naročito one koje su razdvojene

zbog bodljikavih žica
i metalnih vrata.

Mi smo samo stvorili način

za devojke koje nose 
teška pitanja u srcu

da budu u poziciji da 
im postave ta pitanja

i daju očevima slobodu 
da odgovore na njih.

Jer znamo da očevi

čak odlaze sa ovom mišlju:

Kakvu ženu ću da pripremim za svet?

Jer otac koji je zatvoren

ne znači da mora biti isključen

iz života svoje ćerke.

(Aplauz)