Koliko puta se ponavlja refren
u vašoj omiljenoj pesmi?

I razmislite na trenutak,
koliko puta ste je preslušali?

Velike su šanse da ste čuli
kako se taj refren ponavlja desetine,

ako ne i stotine puta,

i zapadnjačke popularne pesme
nisu jedine koje se mnogo ponavljaju.

Ponavljanje je svojstvo
koje deli muzika u kulturama širom sveta.

Dakle, zašto se muzika
toliko zasniva na ponavljanju?

Jedan deo odgovora dolazi iz nečega

što psiholozi nazivaju
efektom samog izlaganja.

Ukratko, ljudi su skloni da preferiraju
stvari kojima su ranije bili izloženi.

Na primer, na radiju kreće pesma
koju ne volimo baš naročito,

ali zatim je čujemo u prodavnici,
u bioskopu

i opet na ulici.

Uskoro, udaramo u ritmu,
pevamo reči,

čak i skidamo pesmu sa interneta.

Ovaj efekat samog izlaganja
deluje ne samo kod pesama.

Takođe deluje za sve, od oblika
do reklama za fudbalsko prvenstvo.

Dakle, šta je to što čini ponavljanje
tako naročito rasprostranjenim u muzici?

Da bi ovo istražili,
psiholozi su zatražili od ljudi

da slušaju muzičke kompozicije
koje su izbegavale tačno ponavljanje.

Čuli su odlomke iz ovih komada
ili u njihovom originalnom obliku,

ili u verziji koja je digitalno izmenjena
tako da uključuje ponavljanje.

Iako su originalne verzije komponovali

neki od najpoštovanijih
kompozitora 20. veka,

a ponavljajuće verzije su montirane
prostim audio uređivanjem,

ljudi su ocenjivali ponavljajuće verzije
kao prijatnije, interesantnije

i kao verovatnije
da ih je komponovao čovek umetnik.

Ponavljanje u muzici je neodoljivo.

Pomislite na klasik Mapetovaca:
"Mana Mana".

Ako ste ga pre čuli,

gotovo je nemoguće da,
nakon što otpevam "Mana Mana",

ne odgovorite sa: "Du du du du du".

Ponavljanje neodoljivo povezuje
svaki delić muzike

sa narednim delom
koji dolazi posle njega.

Tako da, kada čujete par nota,
već zamišljate šta ide sledeće.

Vaš um nesvesno peva zajedno,

i pre nego što primetite,
možda već počnete da glasno pevušite.

Skorija istraživanja su pokazala da kada
ljudi čuju da se ponavlja segment muzike,

skloniji su da se kreću
ili udaraju u njegovom ritmu.

Ponavljanje nas poziva u muziku
kao zamišljene učesnike,

pre nego kao pasivne slušaoce.

Istraživanje je takođe pokazalo

da slušaoci premeštaju pažnju
kroz ponavljanje u muzici

fokusirajući se na različite aspekte zvuka
pri svakom novom slušanju.

Možda ćete prvi put
primetiti melodiju fraze,

ali kada se ona ponovi, vaša pažnja se
pomera na to kako gitarista okida žicu.

Ovo se takođe dešava u jeziku,
što se naziva semantička zasićenost.

Ponavljanje reči kao što je atlas
do besmisla

može učiniti da prestanete
da mislite o tome šta reč znači,

i umesto toga se fokusirate na zvuke:
na čudan način kojim L sledi T.

Na ovaj način, ponavljanje može
otvoriti novi svet zvukova

koji nisu dostupni pri prvom slušanju.

L koje sledi T
možda nije estetski bitno za "atlas",

ali okidanje žice gitariste može biti
od kritičnog ekspresivnog značaja.

Iluzija od govora do pesme
odslikava kako jednostavno

ponavljanje rečenice više puta
skreće pažnju posmatrača

ka tonalitetu
i temporalnim aspektima zvuka,

tako da ponovoljeni izgovor

zapravo počinje da zvuči kao da se peva.

Sličan efekat se događa
sa nasumičnim sekvencama zvuka.

Ljudi će nasumične sekvence
koje su čuli kako se ponavljaju oceniti

kao muzikalnije od nasumične sekvence
koju su čuli jednom.

Ponavljanje proizvodi neku vrstu
usmeravanja ka zvuku,

što smatramo karakterističnim za muziku,
dok slušamo uz zvuk,

priključujući se u mašti
notama koje će uslediti.

Ovaj obrazac slušanja poklapa se

sa našom prijemčivošću
da postanemo zaraženi pesmom,

kada nam se delovi muzike uvuku u glavu,

i sviraju iznova i iznova,
kao pokvarena ploča.

Kritičarima je često neprijatna
repeticija u muzici,

smatrajući je detinjastom ili regresivnom,

ali ponavljanje, daleko od neprijatnosti,
zapravo je ključno svojstvo

za proizvodnju iskustva
koje smatramo muzičkim.