Ja sam bloger, filmadžija i mesar,

a objasniću vam
i kako se sjedinjuju ti identiteti.

Počelo je pre četiri godine,

kada sam sa prijateljem započeo
svoj prvi post za Ramazan

u jednoj od najprometnijih džamija
u Njujorku.

Hrpe muškaraca sa bradama
i kapicama na glavi prepravile su ulice.

Bio je to vlažni san svakog agenta FBI.
(Smeh)

Ali pošto smo deo te zajednice,
znali smo koliko je gostoljubivo to mesto.

Godinama sam gledao kako ovaj prostor
na fotografijama prikazuju

kao beživotan, hladni monolit,

poput stereotipične slike doživljaja
američkih muslimana.

Frustrirani ovom kratkovidom vizijom,

moj prijatelj i ja došli smo
na ludu ideju:

hajde da prekršimo post
u drugačijoj džamiji u raznim državama

svake noći Ramazana

i da podelimo te priče na blogu.

To smo nazvali "30 džamija za 30 dana"

i vozili smo kroz svih 50 država
i delili priče

iz preko 100 izuzetno različitih
muslimanskih zajednica,

od izbeglica iz Kambodže
u getu Los Anđelesa

do crnih sufija koji žive
u šumama Južne Karoline.

Nastao je predivan i komplikovan
portret Amerike.

Izveštavanje medija nateralo je
lokalne novinare

da ponovo posete
svoje muslimanske zajednice,

ali bilo je zaista zanimljivo
gledati ljude širom sveta

kako su nadahnuti i da sami krenu
na svoje putovanje od 30 džamija.

Čak su bila
i dvojica sportista iz NFL-a

koji su napravili pauzu u ligi
da bi uradili ovo.

I kako je 30 džamija cvetalo širom sveta,

ja sam zapravo bio zaglavljen u Pakistanu
gde sam radio na filmu.

Moj saradnik režiser Omar i ja bili smo
na prelomnoj tački sa dosta prijatelja

u vezi sa tim kako postaviti film.

Film se zove "Ove ptice hodaju",

i radi se o deci sa ulice
koja su zalutala

i koja se bore da pronađu
nešto što liči na porodicu.

Fokusiramo se na složenost
mladog doba i porodičnog nesklada,

ali naši prijatelji su nas gurkali
da komentarišemo dronove i ubistva

kako bi film bio "relevantniji"

i tako bi zapravo sveli ove ljude
koji su nam poverili svoje priče

na sociopolitičke simbole.

Naravno, nismo ih poslušali

i umesto toga savladali smo
nežne znakove ljubavi

i nestalne treptaje mladosti.

Jedini cilj iza naše filmske avanture
bila je empatija,

osećanje koje prilično nedostaje filmovima

iz našeg dela sveta.

Dok su se "Ptice koje hodaju" prikazivale
na filmskim festivalima širom sveta,

konačno sam se vratio svom domu
u Njujork,

i sa svim slobodnim vremenom
i još uvek bez novca,

supruga me je zamolila
da više kuvam za nas.

I kad god bih otišao do lokalnog mesara
da kupim nešto halal mesa,

nešto nije bilo u redu.

Za one koji ne znaju,
halal je izraz koji se koristi za meso

koje je uzgajano i zaklano humano,
uz praćenje strogih muslimanskih smernica.

Nažalost, većina halal mesa u Americi

nije po standardu koji zahteva moja vera.

Što sam više učio
o ovim neetičkim običajima,

osećao sam se sve zlostavljenije,

naročito zato što su firme
iz moje zajednice bile one

koje su iskorišćavale moju veru.

I tako, uz uzburkane emocije
i bez ikakvog iskustva u mesarstvu,

uz neke prijatelje otvorio sam mesaru

u samom srcu modnog distrikta Ist Vilidž.

(Smeh)

Zovemo je "Honest Chops",

i vraćamo halal tako što pronalazimo
organske životinje koje su humano uzgajane

i tako što to meso činimo pristupačnim
i jeftinim za porodice iz radne klase.

Zaista ne postoji tako nešto u Americi.

Neverovatno je to da zapravo
90% naših mušterija iz prodavnice

uopšte nisu muslimani.

Za mnoge je to prvi put
da dolaze u kontakt s islamom

na tako intimnom nivou.

Svi ovi nepovezani projekti -
(Smeh) -

posledica su nemira.

Oni su iskonski odgovor firmama i vođama

koji naporno rade na tome da pojednostave
moja verovanja i moju zajednicu,

i jedini način da pobedim njihovu mašinu
je da igram po drugačijim pravilima.

Moramo se boriti uz inventivan pristup.

Uz poverenje, pristup,
ljubav koju samo mi možemo pružiti,

moramo bez pardona
povratiti svoja verovanja

u svakoj pokretnoj slici,
svakom komadu mesa,

jer ako razblažimo svoje priče
zbog privlačnosti masama,

ne samo da nećemo uspeti,

već će nas poraziti oni
sa više novca i više resursa

za pričanje naših priča.

Ali poziv na kreativnu hrabrost
nije zbog novine ili bitnosti.

To je prosto zato što su naše zajednice
toliko jedinstvene i tako prelepe.

One od nas zahtevaju beskompromisna
rešenja da budemo priznati i poštovani.

Hvala vam.

(Aplauz)