Samo na trenutak

usredsredite se na disanje.

Polako udahnite.

Polako izdahnite.

Polako udahnite.

Izdahnite.

Isti obrazac se ponavlja
kod svakog od nas

i tiče se vašeg pulsa.

Otkucaji su ugrađeni
u samo tkanje našeg bića.

Prosto rečeno, mi smo bića
ritma i ponavljanja.

To je temeljno za naše iskustvo,

ritam i ponavljanje,

ritam i ponavljanje.

Napred i unutra,

i napred i van.

I svakodnevno se naslađujemo na taj način,

ritmom pesme,

udarcima u bubanj,

klimanjem glave

ili istovetnim konzervama supe,

drvoredom u voćnjaku,

estetikom latica.

Obrazac može da znači užitak.

U jeziku se ritam i ponavljanje
često koriste

kao gradivni elementi poezije.

Imamo ritam jezika,

koji tvore slogovi i njihovo naglašavanje,

poput: "Sve dok ljudi vide
i dok život traje."

A imamo jezička ponavljanja
na više nivoa:

ponavljanje slova,

"Ova pesma tebi će život da daje",

zvukova,

"traje", "daje"

i reči.

S toliko mnogo primene, ponavljanje
je jedno od najpokornijih

i najpouzdanijih pesničkih oruđa.

Ono može da podstrekne
ili da uljuljka slušaoca,

može da pojača ili oslabi stih,

da ujedini ili da razjedini ideje.

Zapravo, čak i sami ritam,

ponovljeni obrazac naglašenih slogova

je oblik ponavljanja.

Ipak, uprkos mnogostrukoj primeni,

previše ponavljanja
može da vam se obije o glavu.

Zamislite da pišete po tabli
istu rečenicu dvadeset puta,

ponovo i ponovo i ponovo i ponovo.

Ili zamislite detence koje vrišti
zarad majčine pažnje:

"Mama, mama, mamice, mama, mama."

To ne bismo baš nazvali poezijom.

Pa šta je poetsko ponavljanje
i zašto funkcioniše?

Verovatno je najpoznatija rima,

ponavljanje sličnih zvukova
na kraju reči.

Kao kod Šekspirovog primera,

često zatičemo rimu na kraju stihova.

Ovakvo ponavljanje obrazuje očekivanje.

Počinjemo da osluškujemo
ponavljanje sličnih zvukova.

Kad ih čujemo,
otkriveni obrazac je prijatan.

Poput pronalaženja Valda
u vizuelnom haosu,

čujemo eho u zvučnom žamoru.

Rima, pak, ne mora jedino
da se pojavljuje na kraju stiha.

Primetićete jako "i" u:

"Ova pesma tebi život će da daje."

Ovo ponavljanje samoglasnika
se naziva asonancom

i možemo ga takođe čuti
u Eminemovoj pesmi "Lose Yourself".

Obratite pažnju kako se glasovi "e" i "o"
ponavljaju i u sredini

i na kraju svakog stiha:

"Oh, ode gravitacija,

Oh, ode zeka kog je udavio,

tako je lud, ali neće se lako predati,

ne, neće prihvatiti to,

zna da su mu sva leđa
sputana tim konopcima."

Naizmenična asonanca
stvara sopstveni ritam,

i poziva nas da isprobamo
sopstvene glasove ponavljajući je.

Slično, konsonaca je ponavljanje
sličnih suglasnika,

poput "t" i "d" u:

"Ova pesma tebi život će da daje."

Zapravo ovakav vid specifične konsonance,

koji se dešava na počecima reči

vam je odveć poznat.

Zove se aliteracija iliti prednja rima.

Sjajan primer predstavljaju brzalice.

Cvrči cvrči cvrčak, trči, trči, trčak;
trči, trči, trk!

Trčak trkom trči, crni cvrčak cvrči!

Ovde očigldeno uživamo u obrascu
dok se saplićemo o suglasnike

kako u sredini, tako i na početku reči.

Brzalice, pak, takođe odražavaju potrebu
za varijacijom u pesničkom ponavljanju.

Iako ih je teško izgovoriti,

neki ih vide kao niži oblik
podražavanja poezije,

ili imitacijama jer se čvrsto drže
istih zvukova,

bliži su stilu ponavljanja na tabli.

Naposletku, tu počiva
pesničko balansiranje,

u učenju kada ponavljati

a kada menjati ponavljanja,

kada zadovoljiti očekivanja,

a kada ih izneveriti,

a u toj ravnoteži
možda bi bilo dovoljno setiti se

da svi mi živimo u svetu ludih varijacija

i da nosimo u sebi
sopstveni dah i otkucaj,

naše sopstveno ponavljanje,
kuda god da pođemo.