Čarls Ozborn je počeo da štuca 1922.
nakon što je krmak pao na njega.

Izlečen je tek 68 godina kasnije

i trenutno je zapisan u Ginisu
kao nosilac svetskog rekorda

za dužinu štucanja.

Međutim, tinejdžerka iz Floride,
Dženifer Mi,

možda drži rekord
za najučestalije štucanje,

50 puta u minuti
duže od četiri nedelje tokom 2007.

Pa, šta uzrokuje štucanje?

Doktori ističu da serija štucanja
često proizilazi iz stimulansa

koji razvlači želudac,

poput gutanja vazduha

ili suviše brzog jedenja ili pijenja.

Drugi povezuju štucanje
sa snažnim emocijama

ili kao reakciju na njih:

smejanje,

jecanje,

nespokoj

i uzbuđenje.

Pogledajmo šta se dešava kad štucamo.

Počinje nehotičnim grčem
ili iznenadnim skupljanjem dijafragme,

velikog mišića u obliku kupole
ispod naših pluća

koji koristimo da bismo disali.

Ovo je skoro momentalno praćeno
iznenadnim zatvaranjem glasnih žica

i prostora između njih,

koji se naziva glotisom.

Pokretanje dijafragme pokreće
nagli udah vazduha,

ali zatvaranje glasnih žica
sprečava vazduh da uđe u dušnik

i stigne do pluća.

Takođe stvara
karakteristični zvuk: "štuc".

Do sad nije otkrivena svrha štucanja.

Izgleda da ono ne pruža bilo kakvu
medicinsku ili fiziološku prednost.

Zašto počinjati udisati vazduh samo da bi
on naglo bio sprečen od ulaska u pluća?

Anatomske strukture

ili fiziološki mehanizmi bez jasne svrhe

predstavljaju izazov
za evolutivne biologe.

Da li slične strukture imaju neku skrivenu
svrhu koja još uvek nije otkrivena?

Ili su relikti naše evolutivne prošlosti,

koji su nekad imali važnu svrhu,

a sada samo opstaju
kao zakržljali zaostaci.

Jedna zamisao je da je štucanje nastalo

mnogo miliona godina pre pojave ljudi.

Smatra se da su pluća evoluirala kao
struktura zbog koje su rane ribe,

mnoge od kojih su živele u toplim,
stajaćim vodama s malo vazduha,

iskorišćavale obilje kiseonika
u vazduhu iznad njih.

Kada su potomci ovih životinja
kasnije prešli na kopno,

prešli su sa disanja na škrge
na disanje plućima.

To je nalik daleko bržim promenama
s kojima se danas suočavaju žabe

dok se menjaju iz punoglavaca sa škrgama

u odrasle jedinke s plućima.

Ova hipoteza pretpostavlja da je štucanje
relikvija drevnog prelaza

iz vode na kopno.

Disanje koje je moglo
da pomera vodu kroz škrge

praćeno je brzim zatvaranjem glotisa,
koje je sprečavalo da voda uđe u pluća.

To je poduprto dokazima

koji pretpostavljaju da je nervni obrazac
koji je uključen u stvaranje štucanja

skoro identičan onome koji je odgovoran
za disanje kod vodozemaca.

Druga grupa naučnika veruje
da smo zadržali taj refleks

jer nam zapravo omogućuje važnu prednost.

Ističu da je istinsko štucanje
prisutno samo kod sisara,

a da se nije zadržalo kod ptica,
guštera, kornjača

ili bilo koje druge životinje
koja isključivo diše vazduh.

Zatim, štucanje se javlja
kod ljudskih beba mnogo pre rođenja

i daleko je uobičajenije
kod novorođenčadi nego kod odraslih.

Njihovo objašnjenje za to

podrazumeva čin dojenja
koji je jedinstven za sisare.

Drevni refleks štucanja
su možda usvojili sisari

kako bi uklanjali vazduh iz želuca,
kao neku vrstu uzvišenog podrigivanja.

Naglo širenje dijafragme
bi podiglo vazduh iz želuca,

dok bi zatvaranje glotisa
sprečilo mleko da uđe u pluća.

Ponekad serija štucanja traje i traje,

i isprobavamo domaće lekove:

stalno pijuckanje čaše hladne vode,

zadržavanje daha,

držanje meda u ustima
ili putera od kikirikija,

disanje u papirnu kesu

ili iznenadno prepadanje.

Nažalost, naučnici još uvek nisu potvrdili
da bilo koji lek

bolje i doslednije deluje od drugih.

Međutim, znamo jednu stvar
koja definitivno ne deluje.