Da li škole ubijaju keativnost?

Ser Ken Robinson se zabavno i duboko dirljivo zalaže za stvaranje obrazovnog sitema koji neguje (a ne zapostavlja) kreativnost.

Dobro jutro.

Kako ste?

(Publika) Dobro.

Ovo je sjajno, zar ne?

Mene je sve ovo raspametilo.

U stvari, odlazim.

(Smeh)

Tri teme se provlače
kroz ovu konferenciju,

a povezane su sa onim
o čemu želim da pričam.

Jedna od njih je neverovatna
ljudska kreativnost

prisutna u svim
prezentacijama koje smo čuli

i u svim osobama ovde.

Raznolikost te kreativnosti i njen opseg.

Drugo, ona nas je dovela do toga

da nemamo pojma
šta će se desiti u budućnosti.

Nemamo pojma kako će se sve ovo odviti.

Mene interesuje obrazovanje.

Zapravo, smatram da obrazovanje
interesuje svakoga.

Ne mislite li tako?

To mi je vrlo zanimljivo.

Ako ste na zabavi

i kažete da radite u prosveti...

Zapravo, ne idete često na zabave.

(Smeh)

Ako radite u prosveti,

niste pozvani.

(Smeh)

I začudo nikad vas ne pozivaju ponovo,
to mi je veoma čudno.

Ali ako odete na zabavu

i neko vas pita: "Čime se bavite?"

i odgovorite da radite u prosveti,

vidite kako im lice prebledi.

Sigurno misle: "O, bože, zašto baš ja?"

(Smeh)

"Moj jedini slobodan dan u nedelji."

(Smeh)

Ali ako ih pitate za njihovo obrazovanje,
neće vas pustiti na miru.

Jer, to je jedna od stvari
koje su duboko u ljudima.

Jesam li u pravu?

Kao religija, novac i druge stvari.

Mene obrazovanje veoma interesuje,
a mislim i sve nas.

Svi mi imamo ogroman
lični interes za obrazovanje,

delom zbog toga što upravo obrazovanje

treba da nas odvede u tu budućnost
koju ne možemo da nazremo.

Razmislite - deca
koja ove godine kreću u školu

penzionisaće se 2065.

Niko nema predstavu,

uprkos svim stručnim mišljenjima
iznetim ovde tokom protekla četiri dana,

kako će svet izgledati za pet godina.

I pored toga, trebalo bi
da ih obrazujemo za taj svet.

Stoga, mislim da je
nepredvidivost neverovatna.

I treće je činjenica,

oko koje se svi ipak slažemo,

da deca poseduju neverovatne kapacitete.

Inovativne kapacitete.

Serena sinoć je bila pravo čudo, zar ne?

Kad samo vidimo šta sve ume.

Ona jeste posebna,

ali mislim da nije posebna
u čitavom detinjstvu.

Ona je osoba izuzetne posvećenosti
koja je otkrila svoj talenat.

Ja smatram da sva deca
imaju neverovatne talente.

A mi ih traćimo i to vrlo nemilosrdno.

Želim da pričam o obrazovanju

i želim da pričam o kreativnosti.

Smatram da je kreativnost u obrazovanju
podjednako važna kao i pismenost,

i trebalo bi da joj damo isti status.

(Aplauz)

E pa, to bi bilo sve.

Najlepše vam hvala.

(Smeh)

Dakle, još 15 minuta.

(Smeh)

Pa, ja sam rođen... ne.

(Smeh)

Nedavno sam čuo fantastičnu priču -
i obožavam da je pričam -

o devojčici na času likovnog.

Ima šest godina
i sedela je u pozadini i crtala.

Učiteljica je rekla da ona gotovo nikad
nije obraćala pažnju,

sem na času likovnog.

Učiteljica je bila fascinirana njome,

prišla joj je i upitala: "Šta to crtaš?"

Devojčica je odgovorila:
"Crtam sliku boga."

Učiteljica je onda rekla:
"Ali niko ne zna kako bog izgleda."

I devojčica odgovori: "Sad će da saznaju."

(Smeh)

Kad je moj sin
imao četiri godine u Engleskoj...

U stvari, iskreno,
svuda je imao četiri godine.

(Smeh)

Kuda god da je išao te godine,
imao je četiri godine.

Glumio je u komadu o rođenju Isusovom.

Sećate li se te priče?

(Smeh)

Veoma je poznata.

Mel Gibson je snimio drugi deo,
možda ste ga gledali.

(Smeh)

"Rođenje Isusovo II".

Džejms je dobio ulogu Josifa.

Svi smo bili jako uzbuđeni.

Smatrali smo ovu ulogu jednom od glavnih.

Našu kuću su preplavili
agenti u majicama s natpisom:

"Džejms Robinson jeste Josif!"

(Smeh)

Nije morao ništa da priča,

ali znate onaj deo
kada dolaze tri mudraca?

Sa sobom nose poklone.

Donose zlato, tamjan i smirnu.

Ovo se zaista desilo.

Sedeli smo tamo i mislim
da su pomešali red izlaska na scenu,

jer smo ga pitali posle toga:

"Je l' tebi to OK?"

On reče: "Da. Jesam pogrešio?"

Jednostavno su se zamenili, to je to.

Uglavnom, tri dečaka su došla,

četvorogodišnjaci sa peškirima na glavama,

spustili su kutije na zemlju

i prvi dečak je rekao:
"Ja ti donosim zlato."

Drugi je rekao: "Ja ti donosim smirnu."

A treći je rekao: "Frenk ti šalje ovo."

(Smeh)

Ovim stvarima je zajedničko
to što će deca pokušati.

Ako ne znaju nešto, probaće.

Nisam li u pravu?

Deca se ne plaše da pogreše.

Ne želim da kažem da je pogrešiti
isto što i biti kreativan.

Ali znam da,

ako nisi spreman da pogrešiš,

nikad nećeš smisliti ništa originalno.

Ako nisi spreman da pogrešiš.

Dok odrastu, većina dece
izgubi tu sposobnost.

Plaše se da ne pogreše nešto.

A mi ovako upravljamo kompanijama.

Osuđujemo greške.

I u našem državnom obrazovnom sistemu

pogrešiti je najgora stvar
koju možeš da uradiš.

I kao rezultat toga,

mi obrazujemo ljude da izgube
svoje kreativne sposobnosti.

Pikaso je jednom rekao
da su sva deca rođeni umetnici.

Problem je ostati umetnik kroz odrastanje.

Ja žarko verujem u sledeće:
mi ne razvijamo kreativnost,

nego je postepeno gubimo.

Ili, obrazovaćemo se
da budemo nekreativni.

Zašto je to tako?

Do pre pet godina sam živeo
u Stratfordu na Avonu.

Iz Stratforda smo
se preselili u Los Anđeles.

Možete misliti kako je to
glatka tranzicija bila.

(Smeh)

U stvari, živeli smo u mestu
zvanom Sniterfild,

nedaleko od Stratforda,
gde je rođen Šekspirov otac.

Da li vam neverovatna misao
prolazi kroz glavu? Meni da.

Ne možete da zamislite
da je Šekspir imao oca, zar ne?

Zato što ne možete
da zamislite Šekspira kao dete.

Šekspira kao sedmogodišnjaka.

Nikad mi to nije palo na pamet.

Jednom je morao imati sedam godina
i biti na času engleskog.

(Smeh)

Kako bi to bilo iritirajuće.

(Smeh)

"Mora malo više da se potrudi."

(Smeh)

Otac ga šalje u krevet...

"Šekspire, na spavanje. Sad!"

Vilijamu Šekspiru.

"I ostavi tu olovku.

I prestani da pričaš tako."

(Smeh)

"Sve nas zbunjuje."

(Smeh)

Nego...

Iz Stratforda smo
se preselili u Los Anđeles.

Hteo bih da kažem koju reč o preseljenju.

Moj sin nije želeo da ide.

Imam dvoje dece.

Sin sad ima 21 godinu, a ćerka 16.

Nije želeo da se preseli u Los Anđeles.

Grad mu se dopadao,
ali je imao devojku u Engleskoj.

To je bila ljubav njegovog života.

Sara.

Znali su se mesec dana.

(Smeh)

Molim te, proslavili su
četvrtu nedelju zajedno.

Jer, to je dosta vremena kad ti je 16.

Bio je jako uzrujan u avionu,

i rekao je: "Nikad više neću naći
devojku kao Sara."

Iskreno, mi smo bili prilično
zadovoljni tom pomisli.

(Smeh)

Ona je bila glavni razlog
što odlazimo iz zemlje.

(Smeh)

Jedna stvar koja vas zapanji
kad se preselite u Ameriku

i kada putujete po svetu.

Svaki obrazovni sistem na Zemlji ima istu
hijerarhiju školskih predmeta.

Svaki. Kuda god da odete.

Pomislili biste da je drugačije, ali nije.

Na vrhu su matematika i jezici,

zatim društvene nauke
i na dnu su umetnosti.

Svuda na Zemlji.

I u svakom sistemu,
takođe postoji hijerarhija umetnosti.

Likovno i muzičko obično
imaju viši status u školama

nego gluma i ples.

Na ovoj planeti
ne postoji obrazovni sistem

u kome deca svakodnevno uče da plešu

kao što uče matematiku.

Zašto?

Zašto ne?

Ja mislim da je to vrlo važno.

Mislim da je matematika
vrlo bitna, ali je i ples.

Deca igraju sve vreme
ako im dozvolite, svi to radimo.

Svi mi imamo tela, zar ne?

Da nisam propustio neki sastanak?

(Smeh)

Šta se zapravo dešava?

Kako deca odrastaju,
mi ih obrazujemo od struka naviše.

A onda se fokusiramo na njihove glave.

I to naginjući blago ka jednoj strani.

Ako biste kao vanzemaljac
posetili obrazovni sistem

i pitali: "Čemu služi obrazovanje?"

Morali biste da zaključite da,

ako pogledate ko zapravo
dobija nešto time,

ko radi sve ono što treba da se odradi,

ko dobija sve pozitivne poene,
ko su pobednici...

Morali biste da zaključite
da je cela svrha obrazovanja,

širom sveta,

stvaranje fakultetskih profesora.

Nije li tako?

Oni su ti koji su na vrhu.

Ja sam bio jedan od njih, pa eto ti sad.

(Smeh)

Meni su profesori dragi,

ali ne treba da ih smatramo
vrhuncem ljudskog dostignuća.

Oni su samo jedan oblik života.

Samo još jedan oblik života.

Ali su prilično zanimljivi.

I to kažem od milja prema njima.

Iz mog iskustva, ima nečeg
interesantnog u vezi sa njima.

Naravno ne svi, ali najčešće,
oni žive u svojim glavama.

Oni žive tamo gore
i to blago na jednoj strani.

Bukvalno rečeno,
oni su odvojeni od svojih tela.

Oni smatraju da su im tela

prevozno sredstvo za njihove glave.

(Smeh)

Zar ne?

Oni tako prevoze svoje glave na sastanke.

(Smeh)

Ako želite pravi dokaz
bestelesnog iskustva,

idite na konferenciju akademskih profesora

i onda poslednje veče banite u diskoteku.

(Smeh)

I tamo ćete videti,
odrasle muškarce i žene

kako se nekotrolisao mlate
bez imalo ritma.

(Smeh)

Čekajući kraj da odu kući
i napišu naučni rad o tome.

(Smeh)

Naš obrazovni sistem počiva
na ideji akademske sposobnosti.

Razlog za to postoji.

Širom sveta, nije postojao državni
sistem obrazovanja pre 19. veka.

Svi su oni stvoreni kako bi zadovoljili
potrebe industrijalizma.

A hijerarhija je zasnovana
na dvema idejama.

Prvo, predmeti koji su najkorisniji
za posao su na vrhu.

Tako da su vas možda
dobronamerno odvratili

od stvari koje ste voleli
u školi kao dete,

iz tog razloga što se time
nikada nećete baviti.

Nije li tako?

Mani se muzike, nećeš biti muzičar,

mani se umetnosti, nećeš biti umetnik.

Dobronameran savet -
ali sada poptuno pogrešan.

Ceo svet je zahvaćen revolucijom.

Druga je ideja akademska sposobnost,

koja je ovladala
našim shvatanjem inteligencije

jer su univerziteti
kreirali sistem prema sebi.

Ako porazmislite,

čitav sistem javnog obrazovanja
širom sveta je razvučen poces

prijema na fakultet.

I kao posledica toga,
mnogi veoma talentovani,

brilijantni, kreativni ljudi
misle da to nisu,

jer ono u čemu su bili dobri u školi

nije bilo cenjeno ili je čak žigosano.

Ne možemo da dozvolimo da nastavimo ovako.

Kako navodi UNESCO, u narednih 30 godina,

više ljudi širom sveta
će diplomirati na fakultetima

nego što je od početka
istorije obrazovanja.

Više ljudi.

A to je kombinacija svega
o čemu smo pričali -

tehnologije i njenog transformativnog
uticaja na poslove,

i demografije i ogromnog
porasta u populaciji.

Odjednom, diplome više ne vrede ništa.

Nije li tako?

Kada sam ja bio student,
ako imaš diplomu, imaš posao.

Ako nemaš posao,
to je zato što ne želiš da ga imaš.

I iskreno rečeno, ja ga nisam želeo.

(Smeh)

Ali sada, deca sa diplomama često
idu kućama da i dalje igraju video igre,

jer ti treba master za posao
koji je pre zathevao diplomu,

a za ovaj drugi ti sad treba doktorat.

To je proces akademske inflacije.

I pokazuje da nam se čitava
struktura obrazovanja potresa pod nogama.

Moramo radikalno da promenimo
naše shvatanje inteligencije.

O inteligenciji znamo tri stvari.

Prvo, ima je više vrsta.

O svetu razmišljamo na sve načine
na koje ga i doživljavamo.

Razmišljamo vizuelno,

razmišljamo slušajući
i razmišljamo kinestetički.

Razmišljamo na apstraktan način,
razmišljamo krećući se.

Drugo, inteligencija je dinamična.

Ako pogledate interakcije ljudskog mozga,

kao što smo čuli juče
u mnogim prezentacijama,

inteligencija je neverovatno interaktivna.

Mozak nije podeljen na odeljke.

Zapravo, kreativnost,

koju ja definišem kao proces stvaranja
originalnih ideja koje imaju vrednost,

često nastaje putem interakcije

različitih načina sagledavanja stvari.

Uzgred, postoji snop nerava
koji povezuje moždane hemisfere

i zove se korpus kalosum.

Deblji je kod žena.

Da se nadovežem na Helenin govor od juče,

to je verovatno razlog

zašto su žene bolje u multitaskingu.

Vi zaista jeste bolje u tome, zar ne?

Postoje mnoga istraživanja,
ali ja to znam iz ličnog iskustva.

Kada moja žena sprema ručak,

što se ne dešava često...

hvala bogu.

(Smeh)

Ne, neke stvari joj idu od ruke.

Ali ako sprema ručak,

ona takođe razgovara preko telefona,

priča sa decom, kreči plafon -

(Smeh)

izvodu operaciju na otvorenom srcu.

Kada ja spremam ručak,
vrata su zatvorena, deca su napolju,

telefon je ugašen,
ako ona uđe ja se iznerviram.

Kažem: "Teri, molim te,
pokušavam da ispržim jaje."

(Smeh)

"Ostavi me."

(Smeh)

Znate ono staro filozofsko pitanje:

ako drvo padne u šumi i niko to ne čuje,

da li se to zaista desilo?

Sećate li se tog starog kestena?

Nedavno sam video
super majicu sa natpisom:

"Ako čovek u šumi kaže naglas šta misli
i nijedna žena ga ne čuje,

da li i dalje nije u pravu?"

(Smeh)

I treća stvar u vezi sa inteligencijom
je njena posebnost.

Trenutno radim na novoj knjizi
koja se zove "Otkrovenje"

i zasnovana je na seriji
razgovora sa ljudima

o tome kako su otkrili svoje talente.

Fasciniran sam time.

Knjiga je inspirisana razgovorom

sa jednom divnom ženom
za koju verovatno većina nikad nije čula.

Zove se Džilijan Lin.

Da li ste čuli za nju?

Neki jesu.

Ona je koreograf i svi znaju njen rad.

Radila je "Mačke" i "Fantom u operi".

Divna je.

Ja sam bio u odboru
Kraljevskog baleta u Engleskoj,

kao što možete videti.

(Smeh)

Jednom smo ručali zajedno
i upitao sam je kako je postala plesačica.

Rekla mi je da je to bilo
vrlo interesantno.

U školi je bila beznadežan slučaj.

Škola je, tridesetih,
poslala pismo njenim roditeljima

"Mislimo da Džilijan
ima problema s učenjem."

Nije mogla da se koncentriše,
stalno se vrpoljila.

Mislim da bi joj danas rekli
da ima hiperkinetički poremećaj.

Ali to su bile 1930-te,

i hiperkinetički poremećaj
još nije bio izmišljen.

To nije bila moguća dijagnoza.

(Smeh)

Ljudi nisu znali da to mogu da imaju.

(Smeh)

Odveli su je da porazgovara
sa specijalistom.

Hrastovinom obložena prostorija,
otišla je tamo s majkom,

uveli su je i rekli joj
da sedne na stolicu.

Sedela je na svojim rukama 20 minuta

dok je taj čovek razgovarao
s njenom majkom

o problemima koje
je Džilijan imala u školi.

Kako je ometala ostale đake,
kako joj je domaći uvek kasnio, itd.

Dete od osam godina.

Na kraju, doktor je seo
kraj Džilijan i rekao:

"Džilijan, saslušao sam sve
što mi je tvoja majka rekla

i želim da s njom nasamo porazgovaram.

Sačekaj ovde,
mi ćemo brzo da se vratimo."

Onda su otišli.

Ali dok su izlazili iz sobe,
on je uključio radio na svom stolu.

I kada su izašli iz sobe,
rekao je njenoj majci:

"Samo je posmatrajte."

I čim su napustili sobu,

ona je odmah bila na nogama,
krećući se uz muziku.

Posmatrali su je nekoliko minuta

i onda se doktor okrenuo k majci i rekao:

"Gospođo Lin, Džilijan nije bolesna,
ona je plesačica."

(Smeh)

"Vodite je u plesnu školu."

"I šta se desilo?", upitao sam je.

"Odvela me je. Ne mogu
ti opisati kako je bilo divno.

Ušla sam u prostoriju
koja je bila puna ljudi kao što sam ja.

Ljudi koji nisu mogli da miruju.

Ljudi koji su morali
da se kreću da bi mislili."

Koji su morali da se kreću da bi mislili.

Igrali su balet, step, džez,

moderan, savremeni ples.

Na kraju je otišla na audiciju
za Kraljevsku baletsku školu.

Postala je solista, imala je divnu
karijeru u baletskoj školi.

Dobila je diplomu
Kraljevske baletske škole

i osnovala svoj plesni
ansambl "Džilijen Lin",

upoznala Endrua Lojda Vebera.

Zaslužna je za neke od najuspešnijih
pozorišnih muzičkih ostvarenja u istoriji,

pružila je zavodoljstvo milionima ljudi,
i postala je multimilioner.

Neko drugi bi joj prepisao lekove
i rekao joj da se smiri.

(Aplauz)

Svodi se na ovo:

Al Gor je pre neko veče govorio

o ekologiji i revoluciji
koju je pokrenula Rejčel Karson.

Verujem da nam je jedina nada za budućnost

da usvojimo novi način
poimanja ljudske ekologije,

prema kome ćemo rekonstituisati poimanje
bogatstva ljudske sposobnosti.

Naš obrazovni sistem je oblikovao naš um

tako da ogoljujemo Zemlju
radi nekog proizvoda.

I u budućnosti, to neće moći tako.

Mi moramo da razmislimo
o osnovnim principima

prema kojima obrazujemo našu decu.

Postoji divan citat Džonasa Salka:

"Ako bi svi insekti nestali sa Zemlje,

za 50 godina, sav život
na Zemlji bi izumro.

Ako bi svi ljudi nestali sa Zemlje,

za 50 godina bi svi oblici života bujali."

I u pravu je.

TED slavi dar ljudskog nadahnuća.

Mi moramo da pazimo
da ga mudro iskoristimo,

i da sprečimo neke od stvari
o kojima smo ovde govorili.

I jedini način da to ostvarimo

je da sagledamo svo bogatstvo
naših kreativnih kapaciteta

i da sagledamo našu decu
kroz nadu koju u sebi nose.

I naš je zadatak da obrazujemo
njihovo celo biće,

da bi mogli da se suoče s budućnošću.

Mi možda nećemo videti tu budućnost,

ali oni će je videti.

I naš je posao da im pomognemo
da stvore nešto od nje.

Hvala vam najlepše.

(Aplauz)