Kako smo promenili tok nasilja u porodici (uz pomoć Polaroida)

Kada je Esta Soler lobirala za zakon o iskorenjivanju nasilja u porodici 1984. godine, jedan političar ga je nazvao "Akt o izbacivanju zabave iz braka". "Da sam samo tada imala Tviter", našalila se ona. Ovaj nadahnuti, optimistični govor opisuje taktike i tehničke izume - od Polaroid kamere do društvenih mreža - koji su u periodu od 30 godina uspeli da snize stepen nasilja u porodici u SAD za 64%.

Želim da zamislite

kakvo je to otkriće bilo

za žene koje su bile žrtve nasilja

u osamdesetim.

Došle bi u hitnu pomoć

zbog onoga što su policajci nazivali
ljubavnim nesuglasicama

i videla bih tu ženu koja je bila tučena,

videla bih slomljen nos i izvrnut zglob

i natečene oči.

I kao aktivisti, izvadili bismo
naše Polaroid kamere

uslikali bismo je,

sačekali bismo 90 sekundi,

i dali bismo joj fotografiju.

I onda bi ona imala

dokaz koji joj je bio potreban
da ode na sud.

Ono što je bilo nevidljivo
činili smo vidljivim.

Radim to već 30 godina.

Deo sam društvenog pokreta

koji radi na zaustavljanju

nasilja nad ženama i decom.

I tokom svih tih godina,

vodila sam se strastvenim,

a ponekad i nepopularnim mišljenjem

da ovo nasilje nije neizbežno,

da se ono uči, i ako je naučeno,

može da se oduči, i tako da se spreči.

(Aplauz)

Zašto verujem u to?

Jer je istina.

To je čista istina

Između 1993. i 2010. godine

nasilje u porodici nad odraslim ženama

u SAD

smanjilo se za 64 odsto,

i to su sjajne vesti.

(Aplauz)

64 odsto. Kako li smo došli dotle?

Naše oči bile su širom otvorene.

Pre trideset godina, žene su tukli,

pratili ih, silovali,

i niko nije pričao o tome.

Nije bilo pravde.

I kao aktivistkinji,
to mi nije bilo dovoljno.

I zato prvi korak na ovom putovaju

bio je to što smo organizovali,

i kreirali ovu izvanrednu

podzemnu mrežu fantastičnih žena

koje su otvorile skloništa,

a ako nisu otvorile skloništa,

otvorile bi svoj dom

kako bi žene i deca bili sigurni.

I znate li šta smo još uradili?

Organizovali smo prodaju peciva,
pranje automobila,

radili smo sve što je u našoj moći
da prikupimo novac,

i onda smo u jednom momentu rekli

znate, vreme je da odemo

u državnu upravu

i pitamo ih da nam plate

za ove neverovatne usluge
koje spasavaju ljudima živote.

Zar ne?
(Aplauz)

Tako dolazimo do koraka broj dva,

jer znali smo da zakon
mora da se promeni.

I zato smo otišli u Vašington,

i lobirali smo za prvi pravni akt.

Sećam se kako sam išla tim hodnicima

američke prestonice,

bila sam u tridesetim,
i moj život je imao svrhu,

i nisam mogla da zamislim

da će iko ikada probati da ospori

ovaj bitni pravni akt.

Verovatno sam samo bila naivna
tridesetogodišnjakinja.

Ali čula sam za kongresmena

koji je imao vrlo,
vrlo drugačiji stav o tome.

Znate li kako je zvao

taj važni pravni akt?

Zvao ga je
Akt o izbacivanju zabave iz braka.

Akt o izbacivanju zabave iz braka.

Dame i gospodo, to je bilo 1984. godine

u SAD i volela bih
da sam imala Tviter.

(Smeh)

Deset godina kasnije,
nakon puno napornog rada,

konačno je prihvaćen
Akt protiv nasilja nad ženama,

a to je akt koji može da promeni živote

i koji je spasao toliko mnogo života.
(Aplauz)

Hvala vam.

Bila sam ponosna što sam bila deo toga,

a to je dovelo do promene zakona

i milioni dolara uplaćeni su

lokalnim zajednicama.

Znate li do čega je to još dovelo?

Do skupljanja podataka.

Da znate, podaci su moja strast!

Zapravo, pravi sam štreber po tom pitanju.

Verujem da ovde ima
puno štrebera za podatke.

Ja sam štreber za podatke,

a to je tako jer želim da budem sigurna

da će program raditi
ako potrošimo samo dolar,

a ako ne bude radio,
treba da promenimo plan.

Želim da kažem još jednu stvar:

nećemo rešiti ovaj problem

građenjem novih zatvora,

pa čak ni novih skloništa.

Radi se o boljem ekonomskom statusu žena,

o nezi povređene dece,

o prevenciji sa velikim P.

I zato, korak broj tri na ovom putovanju:

znamo da, ako želimo da nastavimo
s ovim napretkom,

moramo da pojačamo zvuk,

moramo da budemo vidljiviji,

i moramo da uključimo javnost.

Znajući to, otišli smo
do Saveta za marketing

i zamolili smo ih da nam pomognu

da napravimo kampanju
za edukaciju javnosti.

Gledali smo kako to rade širom sveta

u Kanadi, Australiji i Brazilu
i delovima Afrike,

i upotrebili smo novo znanje

i napravili prvu nacionalnu

kampanju za edukaciju javnosti

koja se zvala
"Za nasilje u porodici nema izgovora".

Pogledajte jedan naš spot.

(Video)
Muškarac: Gde je večera?

Žena: Pa, mislila sam da ćeš doći kući
pre par sati i sve sam sklonila, pa...

Muškarac: Šta je ovo?
Pica?

Žena: Da si me samo nazvao, znala bih....

Muškarac: Pica za večeru?

Žena: Dragi, nemoj tako glasno.

Molim te nemoj - Pusti me!

Muškarac: Idi u kuhinju!
Žena: Ne! Upomoć!

Muškarac: Hoćeš li da vidiš šta boli?
(Udara ženu)

Ovo boli! Ovo boli!
(Staklo se lomi)

Žena: Molim te!

["Deca moraju da sede i gledaju.
Koji je tvoj izgovor"]

Esra Soler: Dok smo bili u procesu

objavljivanja kampanje

O.Dž. Simpson je bio uhapšen

za ubistvo svoje žene
i njene prijateljice.

Saznali smo da je imao dugu istoriju

nasilja u porodici.

Mediji su postali opsednuti.

Priča o nasilju u porodici

popela se sa poslednje,

zapravo, sa nepostojeće,
na naslovnu stranicu.

Naša reklama je bila svuda u etru,

i žene su, po prvi put,

počele da dele svoje priče.

Pokreti nastaju zbog momenata

i mi smo ugrabili taj momenat.

Dopustite mi da vas upoznam
sa širim kontekstom.

Imate li ideju koliko je članaka
pre 1980.

objavljeno u Njujork tajmsu

o nasilju u porodici?

Reći ću vam: 158.

A u godinama nakon 2000. preko 7000.

Bilo je očigledno da smo pravili razliku.

Ali i dalje nam je falio
najvažniji element.

Dakle, četvrti korak:
morali smo da uključimo muškarce.

Nismo mogli da rešimo ovaj problem

dok 50 odsto populacije stoji sa strane.

Već sam vam rekla
da sam štreber za podatke.

Rezultati nacionalne ankete pokazali su
da su se muškarci osećali optuženim,

a ne pozvanim u ovu konverzaciju.

Zato smo se upitali
kako da uključimo i muškarce?

Kako da nateramo muškarce da govore

o nasilju nad ženama i devojčicama?

Jedan muški prijatelj
me je sklonio u stranu

i rekao:
"Želiš da muškarci pričaju o nasilju

nad ženama i devojčicama.
Muškarci ne pričaju."

(Smeh)

Izvinjavam se muškarcima u publici.

Znam da vi pričate.

Ali onda mi je rekao:
"Znaš li šta oni rade?

Oni pričaju sa svojom decom.

Pričaju sa svojom decom kao roditelji,
kao treneri."

I upravo to smo uradili.

Našli smo se na njihovom terenu

i napravili smo program.

Onda smo imali jedan događaj

koji će zauvek ostati u mom srcu

kada je jedan trener košarke

govorio u prostoriji punoj sportista

i muškaraca koji vode različite živote.

Pričao je o važnosti

obrazovanja dečaka u muškarce

i promeni kulture ponašanja u svlačionici

i o davanju uslova muškarcima
za stvaranje zdravih veza.

I odjednom je pogledao
u drugi kraj prostorije

i video svoju ćerku

i kazao njeno ime, Mihaela,

i rekao: "Mihaela dođi ovde."

Imala je devet godina
i bila je pomalo stidljiva,

ali otišla je tamo,

a on je rekao: "Sedi pored mene."

Sela je tačno pored njega.

Snažno ju je zagrlio i rekao:

"Ljudi me pitaju zašto radim ovaj posao.

Radim ovo jer sam ja njen tata,

i ne želim da je iko ikada povredi."

Kao roditelj, razumem ga.

Razumem jer znam

da se seksualni napadi prečesto dešavaju

u studentskim kampusima

oni su toliko česti,
a toliko ih je malo prijavljenih.

Učinili smo puno toga za odrasle žene.

Moramo uraditi bolji posao za našu decu.

Jednostavno je tako. Moramo.
(Aplauz)

Prešli smo veliki put

od dana kada smo koristili polaroide.

Tehnologija je bila naš prijatelj.

Mobilni telefon je potpuno preokrenuo igru

i žene su postale sažnije,

a Fejsbuk, Tviter, Gugl i Jutjub

i svi društveni mediji
pomogli su nam da osmislimo

i ispričamo našu priču na moćan način.

I zato svima vama iz publike

koji ste učestvovali u stvaranju
tih aplikacija

i tih platformi, kao organizator

želim da vam kažem veliko hvala.

Zaista, aplaudiram vam.

(Aplauz)

Moj otac je čovek koji se

za života učlanio u samo jedan klub

Klub optimista.

Ne možete to da izmislite.

Njegov duh i njegov optimizam

su u mojim genima.

Bavim se ovim radom

preko trideset godina,

i ubeđena sam, sad više nego ikad,

u to da su ljudi spremni na promenu.

Verujem da možemo
da usmerimo tok ljudske istorije

prema samilosti i jednakosti,

i takođe duboko verujem

i strastveno verujem

u to da nasilje ne mora da bude

deo čovečnosti.

Zato vas molim da budete uz nas

dok stvaramo budućnost bez nasilja

za žene i devojčice
i muškarce i dečake širom sveta.

Mnogo vam hvala.

(Aplauz)