Џерет Крозоска (Jarrett J. Krosoczka): Како је дечак постао уметник

Као дечак Џерет Крозоска није се бавио спортом, већ је волео уметност. Описује забавну и дирљиву причу о дечаку који има једноставну страст: писање и цртање прича. Уз помоћ и подршку породице и учитеља, наш протагониста је порастао и постао успешан стваралац вољених ликова дечјих књига и ватрени заговорник уметничког образовања.

Здраво. Зовем се Џерет Крозоска,

живим од писања
и илустровања књига за децу.

Мој посао је да користим своју машту.

Али пре него што је моја машта
била моје занимање,

она ми је спасила живот.

Кад сам био клинац,
волео сам да цртам

и најталентованији уметник
за ког сам знао

је била моја мајка,

али она је била хероински зависник.

А када ти је родитељ наркоман,

то је нешто као када Чарли Браун
покушава да шутне фудбалску лопту,

јер ма колико желите
да волите ту особу,

ма колико желите
да примите љубав од ње,

сваки пут када отворите своје срце,
можете завршити сломљени.

Дакле, током свог детињства,
моја мајка је била у затвору

и нисам имао оца

јер нисам чак ни сазнао његово име
све до шестог разреда.

Али имао сам бабу и деду по мајци,

Јосифа и Ширли,

усвојили су ме
мало пре трећег рођендана,

као своје дете,

након што су већ подигли петоро деце.

Дакле, двоје људи који су одрасли
током Велике депресије,

раних '80. су узели новог клинца.

Био сам рођак Оливер у серији

Крозоска породице,

клинац који је дошао ниоткуда.

Живот је био потпуно лак са њима.

Обоје су пушили две кутије дневно,
без филтера

и када сам имао шест година,

могао сам наручити
суви коктел јужни Менхетн,

са коцкама леда поред,

да би било више алкохола у пићу.

Али они су ме бескрајно волели.
Они су ме јако волели.

И подржавали су мој креативни напор

јер је мој деда био човек
који се сам изградио.

Водио је и радио у фабрици.

Моја бака је била домаћица.

Али овде је био клинац
који је волео Трансформерсе

и Снупија и Нинџа корњаче

и заљубио сам се у ликове
о којима сам читао

и они су постали моји пријатељи.

Моји најбољи пријатељи у животу
били су ликови

о којима сам читао у књигама.

Ишао сам у Основну школу Гејтс Лејн
у Ворчестеру у Масачусетсу

и имао сам дивне наставнике,

посебно госпођу Алиш
у првом разреду.

Памтим љубав коју је пружала,

нама, својим ученицима.

Када сам био у трећем разреду,

десио се монументалан догађај.

Један аутор је посетио нашу школу,
Џек Гантос.

Писац објављених књига је дошао
да разговара са нама

о томе чиме се бави у животу.

После тога, сви смо се вратили
у своје учионице

и нацртали своје виђење
његовог главног јунака,

Трулог Ралфа.

Одједном он се појавио на улазу

и сећам га се како тумара
између клупа,

иде од детета до детета,
гледа на радне столове, не говорећи ни реч.

Али поред мог стола,
он се заустави

и куцну по мом столу и рече:

"Лепа мачка."
(Смех)

И оде даље.

Те две речи су направиле
колосалну разлику у мом животу.

Када сам био у трећем разреду,
први пут сам написао књигу:

"Сова који је мислила да је најбољи летач".
(Смех)

Морали смо да напишемо свој грчки мит,

нашу сопствену креативну причу,
тако да сам написао причу о сови

која је изазвала Хермеса
на трку летења

и сова је варала,

а Хермес је, као грчки бог,
љут и огорчен,

претворио сову у месец,

па је сова морала да проведе
остатак живота као Месец

гледајући своју породицу и пријатеље
како се играју ноћу.

Да.
(Смех)

Моја књига је имала насловну страну.

Био сам јасно забринут за своју
интелектуалну својину са осам година.

(Смех)

Била је то прича испричана
речима и сликама,

тачно оно шта сада радим за живот

и понекад допуштам речима
да имају своју позорницу

и понекад допуштам сликама
да самостално

испричају причу.

Моја омиљена страна је страна
"О аутору".

(Смех)

Дакле, научио сам да пишем
о себи у трећем лицу

као мали.

Зато волим ту последњу реченицу:
"Волео је стварање ове књиге."

Волео сам то јер сам волео
да користим своју машту,

а то је оно што је писање.

Писање је коришћење
своје маште на папиру

и уплашим се
јер посећујем многе школе

и изгледа да је непознато деци

да користе машту на папиру,

ако им је уопште допуштено да пишу
у оквиру школских часова.

Толико сам волео писање
да бих дошао кући из школе,

извадио бих комаде папира,

спојио их заједно

и попунио те празне странице
речима и сликама,

само зато што сам волео
да користим машту.

Ови ликови би постали моји пријатељи.

Ту је било јаје, парадајз,
главица салате и бундева

и сви су живели у граду фрижидеру

и у једној од својих авантура
отишли су у уклету кућу,

испуњену са толико опасности

као што је зли блендер
који је покушао да их уситни,

зли тостер који је покушао
да киднапује пар кришки хлеба

и зла микроталасна, која је покушала
да истопи њихову пријатељицу,

комад путера.
(Смех)

Првио бих и своје стрипове

и био је то још један начин
да причам приче

помоћу речи и слика.

У шестом разреду,

све се јавно финансирало,
али је уметност била елиминисана из буџета

у ворчестерском образовном систему.

Од тога да имам уметност
једном недељно,

на два пута месечно,

па једном месечно,
онда да је уопште немам.

Мој деда је био мудар човек,

видео је то као проблем
јер је знао

да је то једина ствар коју сам имао.
Нисам спортиста.

Имао сам уметност.

Дакле, једне вечери ушао је у моју собу,

сео на ивицу кревета

и рекао: "Џерете, то је до тебе,
али ако желиш,

желели бисмо да те пошаљемо на часове
у Музеј уметности Ворчестера ."

Био сам одушевљен.

Дакле, од шестог до 12. разреда,

једном, двапут, понекад три пута недељно,

имао сам часове у музеју уметности

и био окружен другом децом
која су волела да цртају,

другом децом која деле сличну страст.

Моја издавачка каријера је почела
када сам дизајнирао корице

за годишњак мог осмог разреда,

а ако се питате о стилу облачења
маскоте коју сам убацио,

био сам стварно у
Bell Biv DeVoe, MC Hammer

и Vanilla Ice фазону у то време.
(Смех)

И до данас, још увек могу
извести караоке за "Ice, Ice Baby"

без гледања у екран.

Не изазивајте ме
јер ћу то урадити.

Послали су ме у приватну школу,

до 8. разреда, из неког разлога

мој деда је био узнемирен јер је неко

у локалној средњој школи
био избоден и убијен,

па није хтео да идем тамо.

Хтео је да идем у приватну школу
и дао ми је опцију.

Можеш да идеш у "Свето име",
која је мешовита,

или Сент Џонс, где су све дечаци.

Веома мудар човек,

осећао сам се као да сам
сам доносио одлуку,

знао је да не бих изабрао Сент Џонс,

па сам отишао у школу "Свето име",

која је била озбиљан прелаз
јер као што сам рекао,

нисам спортиста,

а ту је велики акценат на спорту,

али сам се утешио у уметничкој
учионици господина Шилала.

И ту сам процветао.

Нисам могао да дочекам
да дођем у учионицу сваког дана.

Како сам склапао пријатељства?

Цртао сам смешне слике својих наставника -
(Смех)

и слао их наоколо.

На часу енглеског, у деветом разреду,

мој пријатељ Џон,
који је седео поред мене,

насмејао се мало прегласно.

Господин Гринвуд није био задовољан.

(Смех)

Одмах је видео да сам био узрок збрке

и по први пут у мом животу,
послали су ме у ходник,

и помислио сам:
"О, не, ја сам проклет.

Деда ће ме убити. "

Он је изашао у ходник и рекао:

"Дај ми да видим тај папир."

Помислио сам: "Ох, не.
Он мисли да је то порука."

Узео сам тај цртеж
и предао га њему.

Тог кратког тренутка,
седели смо у тишини

и он ми рече:

"Стварно си талентован."
(Смех)

"Стварно си добар.
Знаш, школске новине

траже новог карикатуристу
и требало би да будеш карикатуриста.

Само престани да црташ
на мојим часовима. "

Моји родитељи
никада нису сазнали за то.

Нисам упао у невољу.
Упознао сам госпођу Кејси,

која је водила школске новине

и био сам три и по године

карикатуриста школских новина,

третирајући тешка питања као:

сениори су зли,

бруцоши су штребери,

матурско вече је јако скупо.
Не могу да верујем колико кошта матурско.

Директор ми је био тема,

па сам написао отворену причу
о дечаку по имену Весли

који је био несрећан у љубави
и заклео сам се

да то није о мени,

али све наредне године
то сам тотално био ја.

Али то је тако кул јер сам могао
да пишем ове приче,

јавиле би ми се ове идеје

и оне би биле објављене
у школским новинама

и људи које нисам познавао
могли су да их читају.

Волео сам ту идеју,
да будем у стању да делим своје идеје

преко одштампане странице.

За мој 14. рођендан,
мој деда и моја бака

су ми дали најбољи
рођендански поклон:

цртаћу таблу на којој радим од тада.

Ево ме, 20 година касније

и даље радим на њој сваки дан.

На вече мог 14. рођендана,

добио сам ову таблу
и вечерали смо кинеску храну.

Ту је била моја порука среће:

"Успећете у свом послу."

Залепио сам је на горњи леви угао табле

и као што можете видети,
још увек је тамо.

Заиста, никада нисам ништа
тражио од баке и деде.

Па, две ствари: Растија,
који је био велики хрчак

и живео дуго док сам био
у четвртом разреду.

(Смех)

И видео камеру.

Хтео сам само видео камеру.

После просјачења и мољења за Божић,

добио сам половну видео камеру

и одмах почео да правим
сопствене анимације,

потпуно сам

и током целе средње школе
правио сам своје анимације.

Убедио сам наставника енглеског
у 10. разреду да ми дозволи

да о књизи "Misery" Стивена Кинга,
направим свој извештај

као кратки анимирани филм.
(Смех)

Наставио сам да правим стрипове.

Правио сам стрипове,
а у Музеју уметности Ворчестера,

добио сам највећи савет
од неког васпитача.

Марк Линч, невероватан наставник

и још увек је мој драги пријатељ,

имао сам 14 или 15,

на пола курса сам ушао
у његову класу за стрип

и био сам тако узбуђен,
зрачио сам.

Имао сам ову књигу о цртању стрипова
на Марвелов начин,

ту сам научио
како да нацртам суперхероје,

како нацртати жену, мишиће,

управо онако како би требало

ако ми затреба да нацртам
Икс-мена или Спајдермена.

Сва се боја повукла са његовог лица

и погледао ме је и рекао:

"Заборави све што си научио."

Нисам разумео.
Рекао је: "Имаш сјајан стил.

Слави га.
Не цртај онако како су ти рекли.

Цртај онако како црташ
и држи се тога

јер си заиста добар."

Када сам био тинејџер, био сам као
било који љути тинејџер,

али после 17 година са мајком

која је била и није била у мом животу,
као јо-јо

и оца који нема лице,
био сам љут.

Када сам имао 17 година,
упознао сам оца први пут,

сазнао сам да имам брата и сестру
за које нисам знао.

На дан кад сам срео свог оца први пут,

нису ме примили на
Rhode Island школу дизајна,

мој један једини избор за колеџ.

Некако у то време отишао сам
у камп Саншајн

да волонтирам недељу дана
и радим са најневероватнијом децом

са леукемијом и овај клинац Ерик
ми је променио живот.

Ерик није дочекао свој шести рођендан,

а живи са мном сваки дан.

Дакле, после овог искуства,
мој учитељ уметности, господин Шилајл,

донео је ове сликовнице

и помислио сам:
"Сликовнице за децу!",

и почео сам да пишем књиге
за младе читаоце

као старији у средњој школи.

На крају, стигао сам до
Rhode Island школе дизајна (RISD).

Прешао сам на RISD
као студент друге године

и ту сам узео све курсеве писања

и ту сам написао причу о ленштини,
џиновској поморанџи

која је желела да буде пријатељ
са овим дететом.

Клинац није имао стрпљења
за ленштину.

Послао сам ову књигу десетини издавача

и сваки пут су ме одбили,

али такође сам био укључен
у рад кампа Hole in the Wall Gang,

то је невероватан камп за децу
са свим врстама опасних болести,

деца у кампу читају моје приче

и ја им читам и видео сам
да реагују на мој рад.

Дипломирао сам на RISD.
Моји баба и деда су били веома поносни

и преселио сам се у Бостон
и основао сам продавницу.

Основао сам студио
и покушао сам да објавим радове.

Слао бих књиге.
Слао сам стотине дописа

уредницима и
уметничким директорима,

али без одговора.

Деда би ме звао сваке недеље

и питао: "Џерет, како иде?
Да ли си добио посао?"

Јер је управо уложио
значајан износ новца

у моје факултетско образовање.

Рекао бих: "Да, имам посао,
пишем и илуструјем књиге за децу."

Он би рекао:
"Па, ко те плаћа за то?"

А ја: "Нико, нико, нико још увек.

Али знам да ће се то десити. "

Викендом сам радио у "Рупи у зиду"
на програмирању ван сезоне

да бих зарадио новац,
док сам покушавао да станем на земљу

и овај клинац који је заиста
хипер-клинац,

почео сам називајући га "Мајмун-дечко"

и отишао сам кући и написао књигу
"Лаку ноћ, Мајмун-дечко".

Послао сам последњу
серију разгледница.

Добио сам мејл од уредника
Рандом Хауса

са насловом "Добар посао!"
Ускличник.

"Драги Џерете, добио сам
вашу разгледницу.

Свиђа ми се ваша уметност,
па сам отишао на ваш вебсајт,

и питам се да ли сте икада покушали
да напишете било коју вашу сопствену причу

јер ми се заиста допада ваша уметност
и изгледа да она иде уз неке приче.

Молим вас да ме обавестите
ако икада будете у Њујорку. "

Писмо је било је од уредника
дечјих књига Рандом Хауса.

Дакле, следеће недеље се "десило"
да будем у Њујорку.

(Смех)

Састао сам се са овим уредником

и отишао сам из Њујорка
са уговором за своју прву књигу,

"Лаку ноћ, Мајмун-дечко",

која је објављена 12. јуна 2001.

Мој локални лист је прославио новост.

Локална књижара је направила
фрку око тога.

Све своје књиге су распродали.

Мој пријатељ је то описао као буђење,
али срећно

јер је свако кога сам икада упознао
био у реду да ме види,

а нисам умро.
Само сам потписивао књиге.

Моји баба и деда су били у средини реда.

Били су пресрећни.
Нису могли бити поноснији.

Гђа. Алиш је била. Г. Шајлејл је био тамо.
Гђа. Кејси је била тамо.

Госпођа Алиш је дошла
на почетак реда и рекла:

"Учила сам га да чита."
(Смех)

Онда се догодило нешто
што ми је променило живот.

Добио сам значајну количину
поште од фанова,

овај клинац је волео
Мајмун-дечка толико

да је хтео да има
рођенданску торту Мајмун-дечко.

За двогодишњака, то је као тетоважа.
(Смех)

Знате? Само је један рођендан годишње.

А за њега, то је само његов други.

Имам ову слику и помислио сам:

"Ова слика ће да живи
у његовој свести

целог живота.
Заувек ће имати ову фотографију

у албумима породичних фотографија. "

Тако да та фотографија,
од тог тренутка,

стоји уоквирена испред мене,
док сам радио на свим својим књигама.

Објављено је 10 мојих сликовница.

"Панк фарма", "Торбина глава",
"Оли љубичасти слон".

Управо сам завршио девету књигу

серије "Куварица",
која је графичка серија, роман

о једној куварици која се
бори против криминала.

Очекујем излазак књиге у поглављима

која се зове "Кљунарска полицијска бригада:
Жаба која је гракала"

Путујем по земљи,
посећујем бројне школе,

дајући до знања многој деци
да цртају сјајне мачке.

И упознајем Торбине Главе.

Куварице ме заиста добро третирају.

Морам да видим своје име осветљено

јер деца стављају моје име у светла.

Два пута , "Куварица" серија
је победила

на дечјем избору књига године
у категорији трећег или четвртог разреда

и победници су приказани

на џамбо екрану Тајмс Сквера.

"Панк фарма" и "Куварица"
се припремају за филм,

тако да сам филмски продуцент,

и заиста мислим да је то,
захваљујући тој видео камери

коју сам добио у деветом разреду.

Виђао сам рођенданске журке
"Панк фарма",

људе који су се тако обукли
за Ноћ вештица,

"Панк Фарма" соба за бебу,

што ме чини мало нервозним
ради благостања детета на дужи рок.

Добијам најчуднију пошту
од обожавалаца,

најневероватније пројекте,

а највећи тренутак за мене је била
последња Ноћ вештица.

Звоно је зазвонило и то је био неко

обучен као мој карактер.
То је било тако кул.

Моји баба и деда нису више живи, па сам

у њихову част, основао стипендију
у Музеју уметности Вочерстера

за децу која су у тешкој ситуацији,

која не могу да приуште наставу.

Ту су радови из мојих првих
10 година објављивања

и знате ко је био ту да прославимо?
Госпођа Алиш.

Рекао сам: "Госпођо Алиш, како сте?"

А она је одговорила: "Овде сам."
(Смех)

То је истина. Живи сте и
то је прилично добро сада.

Дакле, највећи моменат за мене сада је,

мој најважнији посао сада
је да сам тата

и имам две дивне ћерке

и мој циљ је да оне буду
окружене инспирацијама,

књигама које су у свакој соби
наше куће,

до мурала које сам осликао
у њиховим собама

до креативних тренутака,
у мирним временима,

правећи фаце на тераси

до пуштања да седе за столом

за којим седим за последњих 20 година.

Хвала.
(Аплауз)