Наслеђе и конфликти, шта радити са опречним тумачењима прошлости? | Вишња Кисић | TEDxNoviSad

Историју пишу победници или они којима то у датом тренутку одговара. Историје, сећања и наслеђе људи у истом времену и на истим просторима веома се разликују, а те различите поруке до нас не стижу преко уџбеника или медија. Постоји ли начин да помиримо опречне интерпретације прошлости? Како заузети критички став према историји? Разумети контекст друштвено политичких промена није нимало лако, али је нужно ради толеранције и схватања туђе и личне позиције приликом различитих сагледавања прошлости.

Овај говор одржан је на локалном TEDx догађају, организованом независно од TED конференција.

Ја за почетак за вас имам пар питања.

Прво питање је:

да ли је Гаврило Принцип терориста,

борац за ослобођење јужнословенских народа

или пак великосрпски националиста?

Моје друго питање је: да ли су споменици
грађени широм бивше Југославије

у ствари били прослава
антифашистичке идеје

или су били идеолошка замка

која је требало да маскира
различита искуства различитих заједница

током Другог светског рата,

дакле, Срба, Хрвата,
Рома, Јевреја, Мађара?

Да ли су бамијанске Буде,

које су уништене
од стране Талибана пре пар година,

хиндуистичко наслеђе у Авганистану,

да ли су светско наслеђе

или су оне идолатрије
и богохуљења која треба срушити?

Да ли је Акропољ, који често схватамо
као колевку демократије,

у ствари античко грчко наслеђе

или је, пак, и османско
и исламско наслеђе,

с обзиром на то да је Партенон
служио више од пар векова као џамија?

Исти је случај са црквом
Богородице Љевишке

и многим црквама на Косову
које данас сматрамо нашим

и око којих се воде
велике борбе и уништавања.

Дакле, сваки од ових примера са собом носи

не само потенцијал за неслагање,
него и потенцијал за конфликт и насиље.

Оно што је у томе важно

је да се многи ратови и данас
воде управо због културног наслеђа.

Дакле, легитимишу се и оправдавају
многи ратови и походи

управо због „нерашчишћених“ рачуна
из историје или историјских неправди

и културно наслеђе јесте мета
којом се различите заједнице

покушавају осрамотити или уништити.

Оно што је данас моја перспектива
коју желим да поделим

јесте виђење културног наслеђа
и конфликта које иде изван те перспективе:

„неки нецивилизовани, хулигани,
уништавају нешто што је цивилизовано

и добро само по себи.“

[Дисонантност наслеђа]

И да бих то радила, користићу се
концептом дисонантности наслеђа

и из тога покушати да одговарам на питања

с једне стране - шта да радимо
са опречним интерпретацијама прошлости,

а са друге стране - на који начин можемо
да изађемо изван манипулације историјом.

Као код свих ових примера,

дисонантност наслеђа означава
неку врсту неусаглашености

или конфликта око тога
како тумачимо прошлост

и како је представљамо.

Дакле, ситуација у којој
различити актери, различите групе,

било да су то националне државе,
појединачни грађани, институције итд.

на потпуно различит начин
тумаче исти историјски догађај,

исту личност из историје,
исту историјску праксу,

и кроз то покушавају не само
да легитимишу своје виђење историје,

него је моја теза да покушавају да заузму
одређену позицију у данашњем друштву.

У овом свему, управо доминантно
схватање наслеђа

нам данас помаже у томе
да водимо борбе око наслеђа.

Дакле, када помислите најчешће
на одређене локалитете,

музејске предмете и тако даље,

вероватно их често видите
као директне сведоке прошлости.

Дакле, неки људи који су стручњаци,

било да су то археолози,
историчари уметности, историчари итд.

имају кључ за откључавање

онога што су нека скривена значења
у самим овим местима или предметима,

и самим тим се борба око наслеђа

често схвата као борба
око историјске истине.

Дакле, не као борба
око једног или више погледа

или две или више перспективе.

Вратимо се сад на пример Гаврила Принципа.

Дакле, човек који је убио
Франца Фердинанда,

био осуђен за време Другог светског рата
на затвор, у затвору преминуо.

Одмах након ослобођења,
при оснивању Краљевине Југославије,

слављен са све спомеником
као ослободилац јужнословенских народа.

Затим, одмах за време
Другог светског рата,

његов споменик бива
један од првих уништених,

у ствари, табла је скинута
са жељом да се пошаље Хитлеру возом,

управо како би демотивисала заједништво
народа који живе на овим просторима.

Затим поново слављен за време комунизма,

са новом интерпретацијом,

са све музејем
који је направљен у Сарајеву.

И онда током деведесетих уништена
поново од бошњачке војске.

Данас, сто година
након Првог светског рата,

итекако се, пред само слављење,

сучељавају две различите
доминантне перспективе.

Једна перспектива Немачке,
Аустрије, Босне и Херцеговине -

да је Гаврило Принцип терориста.

Друга, Србије,
да је он антиколонијализатор.

Наравно, постоји још много
других перспектива,

али је моја суштина овде
да се ни сам лик Гаврила Принципа,

а ни његов чин нису променили,

већ да им ми различитим значењем

приписујемо различите значаје и функције,

које не само да служе
одређеној перцепцији историје,

него служе и нашим друштвеним
и политичким односима данас.

Дакле, у свему томе управо
је важно да разумемо разлику

између прошлости, као нечега
што се стварно десило,

историје, као нашег селективног
покушаја да направимо смисао

и схватимо оно што се десило,

и наслеђа, који су остаци прошлости
константно у комуникацији

са данашњим друштвом.

Дакле, које ми константно мењамо
у складу са данашњим интересима.

И управо зато, у зависности
од тога ког сте пола, рода,

етничке или верске припадности,

нације, друштвеног статуса,
материјалног статуса,

ваша интерпретација
одређеног догађаја ће итекако варирати.

С тим што ова интерпретација
неће нужно бити заступљена

у оној која је јавно, официјелно доступна.

И управо зато, рецимо,
када посећујете Версај,

ретко кад се питате каква је перспектива
слуге који је радио у Версају.

Или када посећујемо
античко-грчке локалитете,

ретко се питамо каква је перспектива жене
у демократском друштву

које данас славимо и позивамо се на њега.

Дакле, ове перспеткиве
најчешће нису присутне

управо зато што доминантна група,
доминантна класа легитимише

оно што њој одговара.

Ми најчешће долазимо на та места спремни
да узмемо оно што нам је сервирано,

ретко спремни
да критички размишљамо о томе.

Наслеђе, дакле, и његова дисонантност
нису видљиви на свакодневном нивоу,

у свакодневном говору,

већ постају видљиви
управо за време промена.

Зашто за време друштвених,
политичких, економских промена

какве су се, рецимо, десиле
деведесетих у Југославији?

Управо зато што се тада различите групе
боре за прерасподелу моћи.

И, у ствари, кроз сервирање
одређене слике о прошлости,

самим тим легитимишу и неке своје
интересе, схватања и вредности.

Тако да они који се сећају,
само нека врате филм

на, рецимо, помињање Драже Михаиловића
или књиге о Дражи Михаиловићу

и говоре током деведесетих,
па и почетком двехиљадитих.

Или на ситуације промена назива улица

које су нам се десиле пар пута
од деведесетих надаље,

сваки пут када дође нова власт.

Дакле, управо зато је важно да,
када ово схватимо,

дакле, када схватимо да наслеђе
није питање директне историјске истине,

већ је питање итекако
данашњих схватања, данашњих знања,

данашњих вредности и интереса,

питање те историјске истине
постаје много мање важно.

И, по мени, тек тада можемо
да поставимо нека питања

која мислим да су много значајнија
и много важнија.

Нека од тих питања су, на пример:
зашто различите заједнице

на различит начин тумаче
потпуно исту ствар?

Какви се интереси
кроз та тумачења заступају?

Какве односе та тумачења желе
да створе између мене као појединца

и неке заједнице
за коју се сугерише да је „моја“

и између неких других?

Дакле, ко је ту пријатељ,
ко је непријатељ,

ко је лош, ко је зао и тако даље.

Какве ми се поруке шаљу

и, још важније, какав ми се став
и уопште понашање сугерише?

Дакле, идемо од нечега
што је питање тумачења

до питања понашања које ми имамо
у свакодневној интеракцији са другима.

Дакле, питање стереотипа,
питање предрасуда,

питање тога како доживљавамо
и мислимо о другима.

Наравно, када почнемо
да постављамо ова питања,

тек тада излазимо из онога
што нам је сугерисано или сервирано

и тек тада можемо
да размишљамо о стварности

на неки отворенији и критичкији начин,

самим тим и да је мењамо.

Како се то ради?

Ја сам данас спремила пар примера
који су мени омиљени примери.

Први од њих долази
из Сједињених Америчких Држава

и поставља питање
да ли сте икада размишљали

о музејима, архивима као о рудницима

у којима се крију
не само скривени предмети,

него и многе скривене приче и гласови.

Ако ви нисте, уметник Фред Вилсон
афроамеричког порекла

итекако јесте у тренутку
када га позива балтиморски музеј

да направи интервенцију у самој поставци.

Зашто интервенцију?

Зато што Балтимор чини већински
афроамеричка заједница,

а сам музеј представља
искључиво перспективу

беле више средње класе у 19. веку.

Дакле, без приче о колонизацији
и робовласништву уопште.

И Фред Вилсон позива у том тренутку
чланове афроамеричке заједнице

да са њим, такорећи, „прекопавају“ музеј,

налазе у депоима многе ствари
које су биле скривене

и стављају их у односе управо са оним
стварима које су на сталној поставци.

Мој омиљени пример је витрина „Metalwork“,

у којем у јако скупоцену сребренину
стављају робовласничке окове

и тера вас да постављате питање
одакле, у ствари, све то богатство.

Дакле, шта су једни радили
док су други испијали чај?

И не само то, већ вас тера
да размишљате о питањима

који су то гласови који се не чују данас,

које су то приче које су скривене
данас у јавном простору.

Дакле, тек када извадимо оне приче

које су заборављене
или намерно занемарене,

можемо да причамо
о дисонантности у јавном простору.

Ово, наравно, није само ствар
музејских радника

или ствар уметничких интервенција.

Ево сјајног примера из Хрватске

као земље која је изашла
из рата деведесетих

са једним јако чврстим
официјелним наративом домовинског рата,

у коме Хрватска није била агресор
и бранила се, у ствари, од агресије,

тако да није било никаквих људских жртава
које су узроковане од стране Хрватске.

„Документа“, центар који се бави
суочавањем са прошлошћу,

али и људским жртвама,

покушава да дâ
једну алтернативну перспективу,

и то не кроз давање
алтернативне перспективе

која је можда једна та групна,
српска перспектива,

него кроз давање многоструких перспектива.

Дакле, интервјуишу преко 500 грађана,

који им причају своје личне историје
и сећања на рат и насиље деведесетих,

и праве једну архиву
која је сада доступна онлајн,

која покушава да изађе изван оквира

„једна заједница крива,
друга заједница жртва“ и тако даље,

и у ствари нуди мноштво различитих,
људских, специфичних перспектива

кроз које може да се доживи
и много боље схвати сам рат.

Није само питање ових тема.

Сличан приступ користи
и организација Expeditio

у пројекту „Историја које нема“,

који се бави женском
историјом Боке которске,

дакле, црногорског друштва у коме је
патријархално-доминантна перспектива

итекако занемарила
женске приче о прошлости.

Ове приче нису нестале;

оне постоје у неким интимним
породичним просторима,

али тек онда када их неко
истражи и селектује,

стави у јавни простор, као овде,

оне могу да мењају нашу јавну перцепцију
о прошлости и друштву.

Зашто је то важно?

Зато што тек кад почнемо
да постављамо питања

који су то механизми стварања
неједнакости кроз историју,

можемо да се боримо
за родну равноправност данас.

Још један пример
у коме нека историјска личност

или историјско деловање има итекако везе
са данашњим вредностима и друштвом.

Не знам да ли сте се некад питали

да ли можемо да судимо
историјској личности.

Ако ви нисте, музеј у граду Хорну јесте,

и то у тренутку када многи грађани
протестују испред ове статуе,

статуе генерала Коена,
који је био колонијализатор Индонезије.

Његова статуа се овде налази
још од 18. века,

а грађани протестују
јер хоће да сруше ту статуу

јер се данас се не асоцирају
са тим вредностима.

Дакле, нису поносни на тадашњег генерала.

Музеј тада организује изложбу

и цео дебатни пројекат
који се зове „Случај Коен“,

и симулира процес суђења овом генералу
који је историјска личност,

у којој позива не само стручњаке,
већ и све грађане

да размишљају о овој теми и да се изјасне.

На крају грађани „изгласавају“
да статуа треба да остане ту,

али да њена интерпретација,
дакле, да тумачење треба да се промени

и осуди дела самог Коена.

Није толико ствар саме статуе
или самог генерала,

колико је у овом случају била ствар тога
шта холандско друштво бира

као своје вредности данас
и као вредности на које ће бити поносно.

Ево за крај још једног примера

који мислим да оцртава механизам
који највише утиче

на обликовање наше свести
и наше свести као будућих грађана,

а то су уџбеници за историју
које сви много година држимо у рукама,

из којих учимо, из којих стварамо
неке данашње ставове.

Управо овај пројекат је требало
да анализира уџбенике за историју

у 12 земаља југоисточне Европе,
од Словеније до Турске и Кипра,

и понуди неку врсту заједничке приче.

Дакле, анализирати свих 12 уџбеника
и од тога створити један уџбеник

из којег ће се учити у целом региону.

Наравно, историчари који су ово радили

су схватили да је ово
потпуно немогућа мисија

зато што не само да се разликују приче
о томе ко је када напао, ко се бранио,

ко је био херој, ко је био издајник,

него се разликују
и сами узроци конфликата,

разликују се чак и датуми
и места битака у неким случајевима.

Шта се одлучују да ураде?

Одлучују се да сам уџбеник поставе
кроз идеју дисонантности.

Дакле, штампају свих 12 перспектива
са једним уводним текстом

који говори о историјској науци
и о могућности манипулисања историјом.

Самим тим, са оваквим уџбеницима
отварамо могућност

да будуће генерације које се школују
буду мало критичнији и свеснији грађани.

И то је управо моја порука данас вама,

да мислим да, ако прихватимо
да је дисонантност карактеристика наслеђа,

отварамо простор и за критичко размишљање,

и за покушај разумевања другости,

и за дијалог,

и за неку врсту промене и нашег става
и става неких других људи.

У овоме нам, наравно,
историјска наука итекако значи,

документи и подаци нам итекако значе,

али мислим да нам
још више значи критички став

према ономе што је сервирано.

Дакле, то није посао само стручњака,
него мислим да је посао свих нас.

Дакле, да имамо одговорност
као грађани да питамо више,

да разумевамо критичније,
да разумевамо другост и размишљамо дубље

да бисмо градили
отворенији и хуманији свет.

Хвала.

(Аплауз)