Sudar nauke i umetnosti | Dobrivoje Lale Erić | TEDxNoviSad

Dok naučnici obitavaju u svojim laboratorijama ili polumračnim kancelarijama tražeći istine u svetu oko nas, umetnici dele sa nama univerzalne istine, iz svojih ličnih svetova. Ili tako smo barem navikli da mislimo. Ne očekujemo da nauka i umetnost idu ruku po ruku i da se prepliću, a upravo se u neočekivanim detaljima kriju uzbudljiva otkrića.

Ovaj govor održan je na lokalnom TEDx događaju, organizovanom nezavisno od TED konferencija.

Kako vi zamišljate
državne organizacije u našoj zemlji?

[Centar za promociju nauke]

Ja dolazim iz Centra za promociju nauke

čiji je cilj povećanje uticaja
i vidljivosti nauke u našem društvu.

Mi organizujemo Maj mesec matematike, M3,

najveću nacionalnu
naučno-popularnu manifestaciju kod nas.

Do sada je, od 2012. godine,
M3 organizovan u više od 30 gradova,

manjih mesta, škola i fakulteta.

U Novi Sad je pre nekoliko godina doneo

ovaj neobični,
a opet fantastični kockocikl.

Bicikl sa kockastim točkovima.

Da li znate kako funkcioniše?

Neka to bude mali domaći za vas.

Pre par godina, naš gost je bio
ovaj čudnovati, mali,

pa ipak samo robot, po imenu Asimo.

I da, da budem iskren,
ipak je samo mašina u pitanju.

Imamo mi još mnogo programa,
aktivnosti, gostiju.

Imamo, na primer,
i ovaj transformers, naučni kamion,

no, o tome ćemo nekom drugom priikom.

Glavna tema ovde jeste naš pokušaj

da povežemo do sada retko
ili teško povezivo.

Da prikažemo one koncepte
za koje čvrsto verujemo

da nose odgovore na aktuelnosti
i društvene teme

sa kojima se susrećemo u 21. veku;

da ljudima širom sveta
pružimo mogućnost da sagledaju nauku

iz jedne sasvim drugačije
i posebne perspektive:

iz ugla umetnosti.

Naši partneri u ovom pokušaju jesu
Ars Electronica iz Linca, u Austriji,

najprestižnija svetska institucija
koja u svome radu spaja

umetnost, nauku i nove tehnologije;

tri najveće evropske naučne organizacije,

CERN, Južna evropska opservatorija
i Evropska svemirska agencija,

i sedam partnera
iz različitih evropskih zemalja.

Naš cilj - stvaranje mreže koja podržava
interdisciplinarnu saradnju

između umetnika i naučnika,

koristeći vrednosti obe discipline,

pružajući mogućnost nauci

da prikaže svoju kreativnu stranu,

a umetnicima i umetnosti
da detektuju nova polja delovanja

i sasvim nove, aktuelne
i primamljive teme.

Sa dve reči, dakle - Art&Science.

Art&Science koncept nije novina.

Još od šezdesetih godina prošlog veka

postojali su umetnici,
istraživači, kreativci

koji su pokušavali da u svome radu
prikažu elemente sveta nauke.

Zapravo, unutrašnji svet
sveta u kome živimo.

Konačno, science fiction
je gotovo identična stvar,

samo sa pozicije nekih drugih disciplina

poput književnosti ili filma.

I da, najčešće bez ikakve naučne podloge,

no, deluje zanimljivo i zabavno,
mora se priznati.

Pa još i ona zvučna matrica u pozadini.

Kakav je, međutim, naš Art&Science,

i kako definisati neverovatno raznolike
pokušaje umetnika u bilo kom delu sveta

da svojim autentičnim, umetničkim jezikom

prikažu postavke, elemente,
sadržaje nauke?

Osnovni, nepatvoreni element ovde

jeste direktan susret i sudar
nauke i umetnosti.

Projekat Evropska mreža
digitalne umetnosti i nauke

osmišljen je kao aktivni proces

sa četiri kruga
otvorenih poziva za umetnike

u kojima se oni bore za prve nagrade -
mentorske rezidencije

u CERNu, Južnoj opservatoriji
ili Svemirskoj agenciji.

Pod mentorskim ovde podrazumevamo
direktnu saradnju

između umetnika i naučnika
iz svake od datih organizacija,

u okviru koje se realizuje umetnički rad -

inicijalni koncept sa kojim su se umetnici
prijavili na naš poziv.

Šta ovaj koncept nudi

i da li je sve to zaista potrebno nauci?

Na prvom mestu, umetnici,
ma koliko obrazovani bili,

pa čak i onda kada dolaze
sa formalnim naučnim obrazovanjem,

nikada u potpunosti ne mogu da prodru

u značenja i vrednosti naučnog sadržaja.

A tačnost u tretmanu
naučnog sadržaja je neophodna.

Dakle, preciznost se podrazumeva.

Nauci, međutim, u ovakvim kolaboracijama
to kao i da nije primarno.

U našem konceptu,
naučnik nije tek puki posmatrač,

objekat ili referentna tačka,

već aktivni činilac nastanka i rađanja
novog umetničkog dela.

U razgovoru sa kolegama
iz Opservatorije i Svemirske agencije,

shvatili smo
da oni ovaj projekat doživljavaju

podjednako lično i sebično kao i umetnici.

Jer žele ulogu za sebe.

A to je, uprkos standardnoj
predstavi naučnika

kao izrazito dosadne, a zaluđene osobe -

što je potpuni oksimoron -

mogućnost preispitivanja
sopstvenih pozicija

i isticanje kreativnosti
unutar istraživačkog procesa

i traganja za ne/očekivanim odgovorima.

Poput umetnika,
ma kakvog senzibiliteta ili stilizacije,

naučnik je u podjednakoj meri
istraživač nepoznatog,

onoga što postoji ali nam nije znano,

niti ga možemo pojmiti.

Naučnik roni u neprozirnim dubinama

znanja, teorija, činjenica,
pretpostavki i razmišljanja,

i pokušava da odgonetne
svet u kome živimo.

Taj isti svet, svet u kome živimo,

tema je svakog umetničkog dela

ikada nastalog u istoriji
ljudske civilizacije.

Jer umetnički duh pokušava
da osvetli i oslika

duhove sveta u kome smo
ili u kome možemo biti.

Oba duha, i umetnički i naučni,

tako su tragači za mogućim ali nejasnim,

u kome su promašaji konstanta,

a uspesi retka privilegija.

Da parafraziram naziv
ovogodišnjeg izdanja festivala

Ars Electronica u Lincu,

sve su to alhemičari našeg doba

jer takođe u Lincu zaključuju

da je budućnost jedino
što nam je preostalo da stvorimo.

Sve drugo je već kreirano.

Može vam se, međutim, činiti

da jednomesečni boravak
u ma kakvoj naučnoj instituciji,

pa čak i sa svojim ličnim
naučnikom mentorom

i nije toliko posebna stvar.

Najpre, ovi umetnici istinski žele
da mesec dana, pa i duže, svog života

provedu na tom mestu.

A sa druge strane,
da se preispitati naša predstava

o izgledu nekih od najvećih
naučnih infrastruktura

koje je čovek ikada stvorio.

Objekti Južne evropske opservatorije

smešteni su na visoravnima
pustinje Atakama u Čileu.

Neki ga smatraju jednim
od najspektakularnijih predela na Zemlji

koji pak neodoljivo podseća
na prizore dalekih zvezda i planeta

kakvima ih zamišljamo.

Opservatorija jeste evropska,

ali se nalazi u Čileu
jer se odande najbolje vidi svemir.

Evropska svemirska agencija
je nešto drugačija.

No, naša pobednica iz Irske,
Ifa van Linden Tol,

uživo je u kontrolnoj sobi agencije

prisustvovala finalnom sletanju
sonde Rozeta na jednu kometu.

Ifa inače u svome radu koristi eksploziv.

Koncept koji želi da realizuje
u saradnji sa ESOm

jeste prikaz prvobitnog praska,

Big Bang-a, pomoću eksplozija,
a u formi umetničkog performansa.

Konačno, tu je i CERN,
u kome je nedavno otkriven Higsov bozon,

mitska čestica za kojom su naučnici
tragali već decenijama.

Mnogo ranije i internet,
odnosno World Wide Web -

no, to je bio tek nusprodukt
jednog internog istraživanja,

gotovo slučajnost.

Zamislite hodnik dužine 27 kilometara

koji služi isključivo tome

da se apsolutno nevidljive čestice
međusobno sudaraju.

Ne morate ga zamišljati,
on izgleda upravo ovako,

a ovo je njegov presek.

No, daleko su i ESO i ESA i CERN,
kakav je slučaj sa Srbijom?

Nažalost, nijedan umetnik iz Srbije
nije uspeo da osvoji prvu nagradu,

odnosno mentorstva i rezidencije.

Nekoliko radova je pohvaljeno,

a nekoliko umetnika je ušlo u drugi
od četiri kruga tokom odlučivanja žirija.

Međutim, vrednost
ovog projekta leži u tome

što svako od inicijalnih partnera

može samostalno da razvija i producira

radove umetnika sa kojima sarađuje.

Pa tako, u okviru mreže
u Hihonu ili Lincu,

Saragosi ili Košicama,
u Ljubljani ili Londonu, i u Beogradu

nastaju radovi umetnika

koji čine zajedničke kockice
jednog velikog mozaika

i pokušaja da se naukom oboji umetnost.

Naši umetnici, poput dece,

uče, proučavaju, analiziraju i kreiraju

neverovatna dela na granici
realnog i imaginativnog.

Pobednici projekta za Srbiju
za 2015. i 2016.

jesu Aleksandra Jovanić
i Bogdan Stefanović.

Aleksandra je docent na Fakultetu
likovnih umetnosti u Beogradu,

a Bogdana možete sresti u vašem gradu,

jer je tek nedavno završio master studije

na novosadskoj Akademiji umetnosti.

Ima samo 23 godine, a pre izvesnog vremena

se zainteresovao za fundamentalnu nauku
i za elementarne čestice.

Tako je nastala „Odaja frekvencija“,

prvi od dva pobednička rada
nacionalne selekcije.

Drugi je Aleksandrin, „Imaginarne mape“,

kroz koje plovimo učeći o astronomiji
i ličnoj percepciji,

I da, pratite nas i dalje,

jer ne sumnjamo da je Art&Science

koncept koji će umnogome redefinisati

aktuelne pozicije i prakse
i umetnosti i nauke

i da je to mogući odgovor
na mnoga pitanja, teme i dileme

sa kojima se naše misli suočavaju

u tehnološki naprednom,

ali sadržinski veoma upitnom 21. veku.

Hvala vam.

(Aplauz)