Vera nasuprot tradiciji u islamu

Na TEDxWarwick, novinar Mustafa Akjol priča o tome kako su neki lokalni kulturološki običaji (kao što je nošenje marame na glavi), među ljudima postali povezani sa zakonima islama. Da li je opšte mišljenje u svetu o islamu fokusirano previše na tradiciju, a nedovoljno na suštinu vere?

Pre nekoliko nedelja,

imao sam priliku da odem
u Saudijsku Arabiju.

I, kao musliman, prva stvar
koju sam hteo da uradim

je da odem u Meku i posetim Kabu,

najvažnije islamsko svetilište.

To sam i uradio;
obukao sam svoju ritualnu odeću;

otišao u svetu džamiju;

i klanjao se,

izveo sve rituale.

U međuvremenu,

osim sve duhovnosti,

video sam i jedan
ovozemaljski detalj u Kabi

koji mi je bio veoma interesantan.

Nije bilo razdvojenosti po polovima.

Drugim rečima, muškarci i žene

su se molili zajedno.

Bili su zajedno za vreme tavafa,

kruženja oko Kabe.

Bili su zajedno dok su se klanjali.

I ako se pitate
zašto je uopšte to interesantno,

trebalo bi da vidite
ostatak Saudijske Arabije,

jer to je zemlja

koja je strogo podeljena između polova

Drugim rečima,

kao muškarac, ne bi trebalo da budete

u istom fizičkom prostoru sa ženama.

Ovo sam primetio u smešnoj situaciji.

Napustio sam Kabu

kako bih nešto pojeo u centru Meke.

Uputio sam se u najbliži
"Burger King" restoran.

Otišao sam tamo -

i primetio da postoji odeljak za muškarce,

koji je bio pažljivo razdvojen
od ženskog sektora.

I morao sam da platim,
naručim i jedem u muškom sektoru.

"Smešno", pomislio sam,

"možete se mešati
sa suprotnim polom u svetoj Kabi,

ali ne i u Burger Kingu."

Prilično ironično.

Ironično, i takođe mislim,
govori nam dosta toga.

Jer su Kaba i rituali oko nje,

ostali iz najranijeg perioda islama,

iz vremena proroka Muhameda.

I da je u to vreme davano značaja

razdvajanju muškaraca i žena,

rituali oko Kabe bi bili osmišljeni
u skladu sa tim.

Ali izgleda da u to vreme,
ovo nije bilo pitanje.

Pa su i rituali u skladu sa tim.

Ovo je, takođe, potvrđeno

činjenicom da je izdvajanje žena

u kreiranju podeljenog društva

nešto što nećete naći u Kuranu -

jezgru islama -

božanskoj suštini islama

u koji svi muslimani,
uključujući mene, veruju.

I mislim da to što ove ideje

nema u samim korenima islama

nije slučajno.

Jer mnogi naučnici

koji proučavaju islam -

naučnici muslimani ili zapadnjaci -

misle da je praksa

fizičkog razdvajanja muškaraca i žena

došla u kasnijem razvoju islama,

kada su muslimani usvojili

neke već postojeće kulture
i tradicije Bliskog istoka.

Isključivanje žena bilo je zapravo

vizantijska i persijska praksa

koju su muslimani usvojili

i koja je tako postala
deo njihove religije.

I zapravo ovo je samo jedan primer

tog mnogo većeg fenomena.

Ono što danas zovemo zakonom islama,
i posebno islamskom kulturom -

a postoje mnoge muslimanske države;

Saudijska Arabija je mnogo drugačija

od Istanbula ili Turske,
odakle ja dolazim.

Ali ipak,

ako pričate o muslimanskoj kulturi,

ona ima temeljnu, uzvišenu poruku,

koja je započela religiju,

ali potom su mnogi običaji, opažanja

i praksa bili pridodati tome.

A ovo su bile tradicije bliskog istoka -
srednjevekovne tradicije.

Postoje dve važne poruke, ili dve lekcije,

koje se mogu naučiti iz toga.

Prvo, muslimani,
pobožni, konzervativni muslimani

koji veruju i koji žele
da budu odani svojoj religiji -

ne bi trebalo da se drže slepo
svega u svojoj kulturi

misleći da to bog zapoveda.

Možda su neke stvari loše tradicije

koje bi trebalo promeniti.

S druge strane, zapadnjaci

koji posmatraju islamsku kulturu

i vide neke probleme

ne bi trebalo da odmah zaključuju
da je to nešto šta nalaže islam.

Možda je to kultura Bliskog istoka

kojom se zamenjuje islam.

Postoji običaj koji se zove
žensko obrezivanje.

Nešto užasno, grozno.

To je operacija

kojom se ženi oduzima
mogućnost da uživa u seksu.

I zapadnjaci, Evropljani ili Amerikanci,

koji za ovo nisu znali ranije,

susreli su se sa time

u nekim muslimanskim društvima

koja su migrirala iz severne Afrike.

I pomislili su: "Kakva grozna religija

kad može da nalaže ovako nešto."

Ali međutim, kada pogledate,
žensko obrezivanje

nema nikakve veze sa islamom,

to je severo-afrički običaj,

koji je nastao pre islama.

Postojao je tamo hiljadama godina.

Neki muslimani su ga usvojili
kao sopstvenu praksu.

Muslimani u severnoj Africi,
ne na drugim mestima.

Ali isto tako i ne-muslimanske zajednice
u severnoj Africi -

animisti i čak i neki hrišćani

pa čak i jevrejsko pleme u severnoj Africi

praktikuje žensko obrezivanje.

Tako da ono što može izgledati kao problem

u islamskoj veri

može da se ispostavi da je tradicija

koju su muslimani preuzeli.

Isto može da se kaže za ubistva iz časti,

koja su česta tema
u zapadnjačkim medijima -

i što je, naravno, užasna tradicija.

Vidimo, zaista, u nekim
muslimanskim društvima ovaj običaj.

Ali u ne-muslimanskim društvima
na Bliskom istoku,

kao što su neke hrišćanske zajednice,

vidimo isti običaj.

Imali smo tragičan slučaj ubistva iz časti

unutar jermenske zajednice u Turskoj

pre samo nekoliko meseci.

Ovo se odnosi na kulturu generalno,

ali ja sam takođe veoma zainteresovan
za političku kulturu

i da li su sloboda
i demokratija poštovane,

ili postoji autoritarna politika

kojom država nameće pravila građanima.

I nije tajna

da mnogi islamistički pokreti
na Bliskom istoku

imaju tendenciju da budu autoritarni

i neki od takozvanih "islamskih režima"

kao što su Saudijska Arabija, Iran

i najgori slučaj, Talibani u Avganistanu

oni su prilično autoritarni,
u to nema sumnje.

Na primer, u Saudijskoj Arabiji

postoji fenomen zvani verska policija -

koja nameće

pretpostavljeni islamski način života

svakom građaninu, silom -

na primer žene su prisiljene
da pokrivaju svoje glave -

nose hidžab, koji pokriva glavu.

To je prilično autoritarno,

i ja sam prilično kritičan u odnosu na to.

Ali kada sam shvatio

da ne-muslimani

sa istog područja

ponekad rade to isto

shvatio sam da je problem

u političkoj kulturi čitave regije,
a ne u islamu.

Daću vam primer:
u Turskoj, odakle ja dolazim,

a koja je veoma sekularna republika,

sve do skoro

imali smo ono što ja zovem
sekularnom policijom

koja je kontrolisala
da se na univerzitetima

studentkinje ne pokrivaju.

Drugim rečima, oni su terali studentkinje

da otkriju svoje glave.

I mislim da je terati ljude
da otkriju glavu

jednako tiranski
kao terati ih da je pokriju.

To bi trebalo biti odluka građanina.

Ali kad sam to video, rekao sam:

"Možda je problem

autoritarna kultura u regionu,

koja je uticala na neke muslimane."

Ali i svetovno orijentisani ljudi
mogu biti podložni ovim uticajima.

Možda je ovo problem političke kulture,

i moramo misliti o tome

kako da promenimo tu političku kulturu.

Neka od pitanja

o kojima sam razmišljao
pre nekoliko godina

kada sam počeo da pišem knjigu

bila su: "Napraviću istraživanje

o tome kako je islam postao
ono što je danas

i kojim je putevima išao,

a kojima je mogao da ide."

Ime knjige je: "Islam bez ekstrema:
borba muslimana za slobodu".

I kako podnaslov kaže,

posmatrao sam islamsku tradiciju
i istoriju islamske misli

iz perspektive individualne slobode,

i pokušao sam da pronađem prednosti

u vezi sa individualnom slobodom.

I postoje prednosti u tradiciji Islama.

Islam je zapravo,
kao monoteistička religija,

definišući čoveka
kao odgovornog samog po sebi,

stvorio ideju pojedinca na Bliskom istoku

i spasio je od komunitarizma, kolektivizma

plemena.

Iz ovoga možete izvesti mnogo ideja.

Ali osim toga, video sam takođe
probleme u tradiciji islama.

Ali jedna stvar je bila interesantna:

za većinu problema
se ispostavilo da su stigli naknadno,

ne iz svetog jezgra islama, Kurana,

nego iz, ponovo, tradicija i mentaliteta

ili interpretacije Kurana

koje su muslimani
napravili u srednjem veku.

Kuran, na primer

ne odobrava kamenovanja.

Nema kazne za otpadništvo.

Nema kazne za lične stvari,
kao pijenje alkohola.

Ove stvari, koje čine islamski zakon,

problematične stavke islamskog zakona,

kasnije su bile razvijene,
u potonjim interpretacijama islama.

Što znači da danas muslimani mogu

da pogledaju ove stvari i da kažu:

"Jezgro naše religije

je tu i ostaje sa nama.

To je naša vera i bićemo joj odani."

Ali mi možemo da promenimo
ove interpretacije,

jer su one nastale u odnosu na vreme
i milje u srednjem veku.

Sada živimo u drugačijem svetu

sa drugim vrednostima
i drugačijim političkim sistemima.

Ova interpretacija
je prilično moguća i izvodljiva.

Da sam ja jedina osoba
koja ovako razmišlja,

bili bismo u nevolji.

Ali to nije slučaj.

Zapravo, od 19. veka na ovamo

postoji čitav trend revizionističke,
reformističke -

kako god hoćete -

tradicije,

trenda u islamskoj misli.

To su bili intelektualci i državnici

19. i kasije 20. veka,

koji su posmatrali Evropu

i primetili da ona ima
mnogo toga za poštovanje,

kao nauku i tehnologiju.

Ali ne samo to, takođe demokratiju,
parlament,

ideju predstavništva,

ideju jednakosti među građanima.

Ovi islamski mislioci,
intelektualci i državnici

19. veka, su posmatrali Evropu
i videli sve te stvari.

Rekli su: "Zašto mi nemamo sve to?"

Pogledali su muslimansku tradiciju,

i primetili da su to
problematični aspekti,

ali oni nisu jezgro religije
i možda se mogu drugačije razumeti,

i Kuran se može ponovo čitati

u modernom svetu.

Taj trend

je generalno nazvan islamski modernizam,

i promovisali su ga intelektualci
i državnici,

ne samo kao intelektualnu ideju,

već kao i politički program.

I zato, u stvari, u 19.veku

Otomansko carstvo,
koje je tada zauzimalo ceo Bliski istok,

uvodi veoma važne reforme -

kao izjednačavanje građanskog statusa

hrišćana i jevreja

prihvatanje ustava,

predstavništva u parlamentu,

i ideje religijskih sloboda.

I zato se Otomansko carstvo
poslednjih decenija

pretvorilo u ustavnu monarhiju.

I sloboda je bila veoma važna
politička vrednost tog vremena.

Slično, u arapskom svetu,

postojalo je nešto što veliki
arapski istoričar Albert Hourani

definiše kao "slobodno doba"

On ima knjigu:
"Arapska misao slobodnog doba",

gde "slobodno doba" definiše

kao 19. vek i rani 20. vek.

Sasvim izvesno, to je bio dominantni trend

početkom 20. veka

među islamskim misliocima,
državnicima i teolozima.

Ali imamo tu i jedan zanivljiv obrazac

u nastavku 20. veka.

jer vidimo oštar pad

u ovom islamskom modernizmu

I na mesto toga,

islamizam raste

kao ideologija koja je autoritarna,

i prilično oštra,

prilično anti-zapadnjačka,

i koja želi da oblikuje društvo

na osnovu utopijskih vizija.

Dakle, islamizam je problematična ideja

koja je zaista napravila dosta problema

u islamskom svetu 20. veka.

I kada su veoma ekstremni oblici islamizma

doveli do terorizma u ime islama -

što je zapravo praksa za koju
ja smatram da je protiv islama,

ali očigledno,
neki ekstremisti nisu tako mislili.

Ali tu je zanimljivo pitanje:

ako je modernizam u islamu
bio toliko popularan

u 19. i ranom 20. veku,

zašto je islamizam postao tako popularan

i u ostatku 20. veka?

I ovo pitanje, ja mislim,

zahteva pažljivu diskusiju.

U mojoj knjizi sam se bavio
ovim pitanjem između ostalog.

I zaista ne morate da budete
veliki naučnik da biste to razumeli.

Samo pogledajte
političku istoriju 20. veka

i videćete
da su se stvari dosta promenile.

Kontekst se promenio.

U 19. veku,

kada su muslimani
posmatrali Evropu kao primer,

bili su nezavisni i mnogo samopouzdaniji.

U ranom 20. veku,
sa padom Otomanskog carstva,

ceo Bliski istok je bio kolonizovan.

A kada imate kolonijalizam, šta još imate?

Imate anti-kolonijalizam.

Tako Evropa nije primer za imitiranje;

već je neprijatelj
protiv koga se istrajno bori.

Tako da imamo oštro opadanje

liberalnih ideja u muslimanskom svetu,

i ono što vidimo je više od odbrambenog

rigidnog, reakcionarnog naprezanja

koje je dovelo
do arapskog socijalizma i nacionalizma

i konačno, do islamističke ideologije.

Kada se kolonijalni period završio

umesto njega smo imali

uglavnom sekularne diktatore

koji kažu da su oni država,

ali nisu doneli demokratiju državi,

i uspostavili su diktaturu.

I mislim da je zapad
ili barem neke snage na zapadu,

posebno SAD,

napravio grešku i podržao
te sekularne diktatore,

misleći da će podržati njihove interese.

Ali zapravo su ovi diktatori

potisnuli demokratiju u svojim zemljama

i potisnuli islamističke grupe

i zapravo načinili muslimane
mnogo oštrijim.

Tako smo u 20. veku

imali taj začarani krug u arapskom svetu

gde imate diktatore koji potiskuju
svoj sopstveni narod

uključujući i muslimanske vernike,

i onda oni reaguju u skladu s tim.

Jedna država je doduše

uspela da izbegne

taj začarani krug.

I to je država iz koje sam ja: Turska.

Turska nikad nije bila kolonizovana

i ostala je nezavisna nacija
nakon pada Otomanskog carstva.

Zapamtimo to.

Oni se nisu okrenuli
anti-kolinijalnijalizmu

koji nalazimo
u ostalim državama u regionu.

Drugo i najvažnije,

Turska je postala demokratija

pre bilo koje od država o kojima pričamo.

1950. Turska je imala svoje
prve slobodne i ravnopravne izbore,

kojima je završena vladavina
autokratičnijeg, sekularnog režima,

što je bio početak Turske.

I religiozni muslimani u Turskoj

videli su da glasanjem
mogu da promene politički sistem.

I shvatili su da je demokratija
kompatibilna sa islamom.

sa njegovim vrednostima,

i podržavali su demokratiju.

To je iskustvo

koje sve do skoro nisu imale

sve muslimanske nacije na Bliskom istoku.

Drugo, u poslednje dve decenije,

zahvaljujući globalizaciji
i tržišnoj ekonomiji,

zahvaljujući napretku srednje klase,

u Turskoj vidimo

ono što ja definišem kao ponovno rođenje
modernizma u islamu.

Sada imamo više modernih vernika
iz srednje klase.

Koji, ponovo, posmatraju tradiciju

i vide da tamo ima izvesnih problema.

Oni razumeju da to mora da bude
promenjeno, ispitano i reformisano.

Vide Evropu

i vide ponovo primer koji će slediti.

Ili makar koji će ih inspirisati.

Zato proces Evropske Unije

i trud Turske da bude član EU,

podržavaju unutar Turske

muslimanski vernici,

dok su neke sekularne nacije
bile protiv toga.

Proces je doduše bio malo pomućen

činjenicom da nisu svi evropljani
srdačni po tom pitanju -

ali to je druga stvar.

Ali pro-evropski sentiment u Turskoj
u poslednjih desetak godina

postao je gotovo islamski pokret

podržan od strane islamističkih liberala

i sekularnih liberala, naravno.

I zahvaljujući tome,

Turska je uspela da stvori uspešnu priču

u kojoj islam i njegova
najreligioznija shvatanja

postaju deo demokratske igre

i čak doprinose demokratskom i ekonomskom

napretku zemlje.

Ovo je bio inspirišući primer

za neke islamističke pokrete

ili neke od zemalja u arapskom svetu.

Sigurno ste svi videli "Arapsko proleće",

koje je počelo u Tunisu i Egiptu.

I mase Arapa

koji su protestovali
protiv svojih diktatora.

Zahtevali su demokratiju,
zahtevali su slobodu.

I nije se ispostavilo
da su islamističke baba-roge

koje su diktatori uvek koristili

da opravdaju svoj režim.

Rekli su: "Hoćemo slobodu i demokratiju.

Mi smo vernici, muslimani,

ali hoćemo da živimo kao slobodni ljudi
u slobodnim društvima."

Ovo je naravno, dug put.

Demokratija se ne može uspostaviti
preko noći;

to je proces.

Ali ovo je obećavajuće doba

u muslimanskom svetu.

I ja verujem da je islamski modernizam

koji je nastao u 19. veku,

ali je doživeo pad u 20. veku

zbog političkih nevolja
u muslimanskom svetu,

na putu da se ponovo rodi.

I mislim da je poruka iz toga

da islam,

uprkos nekim skepticima na zapadu

ima potencijal u sebi

da stvori sopstveni put ka demokratiji,
sopstveni put ka liberalizmu,

sopstveni put ka slobodi.

Treba im samo dozvoliti da rade na tome.

Hvala mnogo.

(Aplauz)