iO Tajlet Rajt (iO Tillett Wright): Pedeset nijansi homoseksualnosti

Umetnica iO Tajlet Rajt fotografisala je 2000 ljudi koji smatraju da pripadaju LGBT sprektru i pitala je mnoge od njih: Da li možeš da kažeš u procentima koliko si strejt ili gej? Ispostavilo se da većina ljudi smatra da se nalazi u sivim delovima seksualnosti, ni 100% gej ni 100% strejt. Ovo predstavlja veliki problem kada se govori o diskriminaciji: gde podvlačite liniju? (Snimljeno na TEDxWomen)

Ljudska bića počnu da stavljaju jedni druge u kutije

istog trenutka kada se vide -

Da li je ta osoba opasna?
Da li su privlačni?

Da li su potecijalni partneri?
Da li su možda budući kontakti?

Uradimo mali upitnik kada upoznamo ljude

da bismo u glavi napravili njihov rezime.

Kako se zoveš? Odakle si?

Koliko imaš godina?
Čime se baviš?

Onda postanemo ličniji.

Da li si ikada imao neku bolest?

Da li si se ikada razvodio?

Da li imaš loš zadah
dok mi sada odgovaraš na pitanja?

Šta te interesuje?
Ko te interesuje?

Sa kojim polom voliš da spavaš?

Shvatam.

Neurološki smo programirani

da tražimo ljude poput nas samih.

Počnemo da pravimo grupe
čim odrastemo dovoljno

da znamo šta znači prihvatanje.

Spajamo se na osnovu bilo čega -

muzičkog ukusa, rase, pola,
kraja u kome smo odrasli.

Žudimo za sredinama
koje pospešuju naše lične izbore.

Mada ponekad samo pitanje:
"Čime se baviš?"

može da te navede da se osetiš
kao da neko otvara malenu kutiju

i traži ti da se uguraš unutra.

Smatram da su kategorije
previše ograničavajuće.

Kutije su preuske.

Ovo može da postane zaista opasno.

Evo jednog upozorenja u vezi sa mnom

pre nego što zađemo preduboko u temu.

Odrasla sam u vrlo zaštićenoj sredini.

Odgajana sam u centru Menhentna
početkom 1980-ih,

dve ulice od epicentra pank muzike.

Bila sam zaštićena od netrpeljivosti

i društvenih ograničenja
pri vaspitavanju zasnovanom na religiji.

Odakle dolazim, ako niste bili transvestit
ili ako ne razmišljate radikalno

ili ako niste nekakav izvođač performansa,

vi ste bili čudak.

(Smeh)

Bilo je to netipično uzgajanje,

ali kao dete na ulicama Njujorka,

naučite kako da verujete
sopstvenim instinktima,

naučite kako da se vodite
sopstvenim idejama.

Kada sam imala 6 godina, odlučila sam
da želim da budem dečak.

Jednog dana sam otišla u školu i deca mi nisu dozvolila
da igram basket sa njima.

Rekli su da devojčicama ne daju da igraju.

Otišla sam kući, obrijala glavu

i vratila sam se sledećeg dana i rekla:
"Ja sam dečak".

Ko bi mogao da pretpostavi, zar ne?

Kada imate 6 godina,
možda i možete to da uradite.

Nisam želela da iko zna
da sam devojčica i nisu znali.

Nastavila sam sa pretvaranjem
narednih osam godina.

Ovo sam ja sa 11 godina.

Igarala sam dečaka po imenu Volter

u filmu "Džulian Po".

Bila sam opako dete sa ulice koje je pratilo
Kristijana Slejtera i gnjavilo ga.

Bila sam i dete glumac,

što je udvostručilo slojeve glume
sopstvenog identiteta,

jer niko nije znao da sam zapravo devojčica
koja glumi dečaka.

Zapravo, niko u mom životu
nije znao da sam devojčica -

ni moji nastavnici u školi, ni moji prijatelji,

niti reditelji sa kojima sam radila.

Deca bi mi često prilazila u razredu

i zgrabila bi me za grlo
da potraže Adamovu jabučicu,

ili bi me zgrabili za međunožje da provere
s čime raspolažem.

Kada bih otišla u toalet, okrenula bih cipele
naopačke u kabini

tako da izgleda kao da piškim stojećki.

Kada bih išla kod nekoga da prespavam,
imala bih napade panike

pokušavajući da ubedim devojčice
da ne žele da me poljube

a da se pri tom ne odam.

Vredno je pomena

da nisam mrzela svoje telo niti genitalije.

Nisam se osećala
kao da se nalazim u pogrešnom telu.

Osećala sam se kao da glumim
u uvežbanoj predstavi.

Ne bih se okarakterisala kao tranvestit.

Da je moja porodica bila jedna od onih
što veruju u lečenje,

verovatno bi mi postavili dijagnozu

kao poremećaj pola

i stavili bi me na hormone da spreče pubertet.

Ali u mom konkretnom slučaju,

samo sam se probudila jednoga dana,
kada sam imala 14 godina

i odlučila sam da želim
da opet budem devojčica.

Pubertet je počeo i nisam imala predstavu
šta znači biti devojčica.

Bila sam spremna da shvatim
ko sam zapravo.

Kada se dete ponaša
kao što sam se ja ponašala,

ne mora zapravo da se deklariše, zar ne?

Niko nije zaista šokiran.

(Smeh)

Roditelji me nisu pitali da se definišem.

Kada sam imala 15 godina
i kada sam pozvala oca

da mu kažem da sam se zaljubila,

poslednja stvar na mom i njegovom umu bila je

da raspravljamo koje su posledice

toga da mi je prva ljubav jedna devojčica.

Nakon tri godine, kada sam se zaljubila
u muškarca,

moji roditelji nisu bili iznenađeni.

Veliki blagoslov mog vrlo neobičnog detinjstva

bio je to što me nikada nisu pitali
da se definišem

kao bilo šta bilo kada.

Bilo mi je dozvoljeno da budem ja, da odrastam
i da se menjam svakog trenutka.

Pre skoro 4 godine,

Predlog 8, velika debata o jednakosti brakova,

dizala je mnogo prašine u ovoj zemlji.

U to vreme nisam mnogo razmišljala

o venčavanju.

Ali me je iznenadila činjenica da Amerika,

zemlja sa toliko nečistim postupcima
sa ljudskim pravima,

može tako napadno da ponavlja svoje greške.

Sećam se da sam gledala rasparavu na televiziji

i razmišljala koliko je zanimljivo

to što je razdvajanje crkve i države

ocrtavalo geografske granice kroz ovu zemlju,

između mesta gde su ljudi verovali

i mesta gde nisu.

A zatim i to što je ova rasprava ocrtavala
geografske granice oko mene.

Da se radilo o ratu između dve različite strane,

ja bih automatski pala u gej tim,

jer svakako nisam bila 100% strejt.

U to vreme sam tek počinjala da se izvlačim

iz ove osmogodišnje krize identiteta
koja je oscilirala,

u toku koje sam se menjala od dečaka

do čudne devojčice koja je izgledala kao dečak
u odeći devojčice,

do potpuno suprotne razgolićene,

ženskaste devojčice koja juri za dečacima

do najzad samo neodlučnog istraživanja
ko sam zapravo -

muškobanjasta devojčica,

kojoj su se sviđali i dečaci i devojčice
u zavisnosti od osobe.

Provela sam godinu dana fotografišući
novu generaciju devojčica, vrlo sličnih meni,

koje su zapale negde između linija -

devojčice koje voze skejt u čipkanom vešu,

devojčice sa muškom frizurom,
ali koje su lakirale nokte,

devojčice sa senkom na očima
koja ide uz izgrebana kolena,

devojčice kojima su se sviđale devojčice i dečaci
kojima su se sviđali dečaci i devojčice

i svi mrzeli da ih stavljaju
u bilo koju kategoriju.

Volela sam ove ljude,
divila sam se njihovoj slobodi,

dok sam posmatrala kako svet,
izvan našeg utopijskog mehura,

vatreno reaguje u toku debata,

dok su eksperti počinjali da upoređuju našu ljubav
sa bestijalnošću na nacionalnoj televiziji.

Ova moćna svest naterala me je da shvatim

da sam manjina i u mojoj zemlji,

na osnovu jednog pogleda na moj karakter,

bila sam legalno i neosporivo
građanin drugog reda.

Nisam bila aktivista.

Nisam se razmetala svojim mišljenjem.

Ali me je mučilo pitanje:

kako iko može da glasa
da se oduzmu prava

mnogim ljudima koje poznajem,

na osnovu jednog elementa
njihovog karaktera?

Kako mogu da kažu da mi, kao grupa,

ne zaslužujemo jednaka prava kao neko drugi?

Da li smo mi uopšte grupa?
Kakva grupa?

Da li su uopšte ovi ljudi ikada svesno
upoznali žrtvu svoje diskriminacije?

Da li su bili svesni protiv čega su glasali
i kakav su uticaj imali?

A onda mi je palo na pamet,

možda, kada bi mogli da pogledaju u oči

ljudi koje su klasifikovali
kao građane drugog reda,

možda bi im bilo teže da ih tako klasifikuju.

Možda bi zastali.

Očigedno, nisam mogla da pozovem
20 miliona ljudi na istu večeru,

tako da sam smislila način da predstavim
jedne drugima kroz fotografije,

bez bilo kakvih izmena, bez svetla

i bez bilo kakve manipulacije s moje strane.

Na fotografiji možemo da proučavamo
brkove lava

bez straha da će nam istrgati lice.

Za mene, fotografija nije samo izlaganje filma,

već je i izlaganje posmatrača

nečemu novom, mestu gde nikada nije bio,

ali ono što je najvažnije,
ljudima kojih se možda plaši.

Časopis Lajf predstavio je
generacijama ljudi kroz slike

udaljene, daleke kulture,
za koje nisu ni znali da postoje.

Odlučila sam da napravim
niz vrlo jednostavnih portreta,

kao slike iz zatvora.

Odlučila sam da fotografišem sve one

koji nisu 100 % strejt u ovoj zemlji,

što je, ako niste znali,
neograničen broj ljudi.

(Smeh)

Ovo je bio ogroman poduhvat

i da bismo ga sproveli,
bila nam je potrebna pomoć.

Istrčala sam po hladnoći

i fotografisala sam svaku osobu
koju sam mogla,

u februaru, oko pre dve godine.

Napravila sam te fotografije, a onda sam otišla
u HRC i zamolila ih za pomoć.

Isfinansirali su dve nedelje snimanja u Njujorku.

A onda smo napravili ovo.

(Muzika)

Video: Ja sam Ajo Tajlet Rajt, umetnica sam,
rođena i odrasla u Njujorku.

(Muzika)

Self Evident Truths je fotografski zapisnik
LGBTQ zajednice u Americi danas.

Moj cilj je da napravim jednostavan portret

bilo koga ko nije 100% strejt

ili pak oseća da pripada LGBTQ zajednici
na bilo koji način.

Moj cilj je da pokažem ljudskost
koja postoji u svakome od nas

kroz jednostavnost lica.

(Muzika)

"Držimo do toga da je istina
da su svi ljudi stvoreni jednaki."

Napisano je u Deklaraciji nezavisnosti.

Kao nacija, ne uspevamo

da održimo načela
na osnovu kojih smo osnovani.

Jednakost ne postoji u SAD-u.

["Šta tebi znači jednakost?"]

["Brak"] ["Sloboda"] ["Građanska prava"]

["Ophodi se prema svakoj osobi
onako bi se ophodio prema sebi"]

Kada ne morate da mislite na to,
vrlo jednostavno.

Borba za jednaka prava
nije samo borba za gej brakove.

Danas u 29 država,
u više od pola ove zemlje,

možete legalno da budete otpušteni
samo zbog vaše seksualnosti.

["Ko je odgovoran za jednakost?"]

Čula sam stotine ljudi
kako odgovara isto:

"Svi smo odgovorni za jednakost."

Do sada smo fotografisali
300 lica u Njujorku.

I ne bismo mogli ništa od ovoga da uradimo

bez velikodušne podrške Kampanje ljudskih prava.

Želim da projekat proširim na celu zemlju.

Želim da posetim 25 američkih gradova
i da fotografišem 4.000 ili 5.000 ljudi.

Ovo je moj doprinos borbi
za građanska prava moje generacije.

Čikam vas da pogledate lica ovih ljudi

i da im kažete da zaslužuju manje nego
bilo koje drugo ljudsko biće.

(Muzika)

["Očigledne istine"]

["4.000 lica u celoj Americi"]

(Muzika)

(Aplauz)

Ajo Tajlet Rajt: Ništa nije moglo da nas pripremi
za ono što je usledilo.

Skoro 85.000 ljudi je odgledalo ovaj video

i počeli su da nam stižu mejlovi iz cele zemlje,

gde nas pitaju da dođemo u njihove gradove
i da im pomognemo da pokažu svoja lica.

Mnogo više ljudi je želelo da pokaže svoje lice
nego što sam predvidela.

Odmah sam promenila svoj prvobitni cilj
na 10.000 lica.

Ovaj video je napravljen u proleće 2011.

i sve do danas, otputovala sam u skoro 20 gradova

i fotografisala skoro 2.000 ljudi.

Znam da je ovo samo govor,

ali bih želela da imam minut tišine

i da pogledate ova lica

jer ne postoji ništa što bih rekla,
što može da se doda ovome.

Ako je slika vredna hiljadu reči,

onda je slici lica potreban čitav nov rečnik.

Nakon što sam putovala
i razgovarala sa ljudima,

u mestima kao što su Oklahoma
ili mali grad u Teksasu,

došli smo do traga
da prvobitna premisa i dalje važi.

Vidljivost je zasta ključna.

Bliskost zaista vodi do saosećanja.

Kada problem iskrsne u vašoj kući
ili u vašoj porodici,

šanse su mnogo veće
da ćete osetiti saosećanje

ili da ćete potražiti novo gledište na stvar.

Naravno da sam u toku mojih putovanja
upoznala ljude

koji su se legalno odrekli
svoje dece jer nisu bili strejt,

ali sam isto tako upoznala ljude
koji su bili južni baptisti

i koji su promenili crkvu
jer im je ćerka lezbejka.

Iskra saosećanja postala je glavni oslonac
za Self Evident Truths.

Ali evo nečega zanimljivog
što sam počela da učim:

Self Evident Truths ne briše razlike među nama.

Zapravo ih naglašava.

Ne samo da predstavlja složenost

koja se pronalazi
u različitim ljudskim bićima,

već i složenosti koje se pronalaze
u svakoj pojedinačnoj osobi.

Nije da smo imali previše kutija,
imali smo ih premalo.

U jednom trenutku sam shvatila da moja misija da fotografišem "gejeve" bila sama po sebi greška,

jer postoji milion
različitih nijansi homoseksualnosti.

Pokušala sam da pomognem

i ovekovečila sam upravo ono što sam čitavog života pokušavala da izbegnem -

samo još jednu kutiju.

Dodala sam pitanje formularu

koje je tražilo od ljudi da izmere sebe

na skali od jedan do 100% gej.

Mnogo egzistencijalnih kriza
odvijalo se pred mojim očima.

(Smeh)

Ljudi nisu znali šta da rade

jer im nikada niko nije ponudio tu opciju.

Da li možeš da izmeriš svoju otvorenost?

Kada su prevazišli šok,

veliki broj ljudi izabrao je
negde između 70% i 95%,

ili 3% do 20%.

Naravno bilo je i ljudi koji su izglasali
100% jednog ili drugog,

ali otkrila sam da mnogo veći procenat ljudi

sebe definiše kao iznijansirane.

Otkrila sam da većina ljudi spada u kategoriju
koju sam počela da nazivam "Siva".

Dozovlite mi da pojasnim
- a ovo je vrlo važno -

nikako ne govorim da preferencija ne postoji.

Neću čak ni da spomenem problem odabira
protiv biološkog imperativa,

jer ako iko od vas veruje

da je seksualna orijentacija izbor,

pozivam vas da izađete
i pokušate da budete sivi.

Fotografisaću vas jer se trudite.

(Smeh)

Ono što pokušavam da kažem je da ljudska bića
nisu jedno-dimenzionalna.

Najvažnija stvar
uzeta iz ovih procenata je sledeća:

ako imate gej ljude

i strejt ljude

i dok shvatamo da se većina ljudi definiše

kao nešto približno jednoj ili drugoj krajnosti,

i dalje postoji širok spektrum ljudi koji su između.

Ovo predstavlja jednu komplikovanu realnost.

Na primer, ako izglasate zakon

koji dozvoljava gazdi da otpusti zaposlenog
zbog homoseksualnog ponašanja,

gde tačno podvlačite liniju?

Da li je to ovde, pored ljudi koji su imali jedno
ili dva heteroseksualna iskustva do sada?

Ili je to možda ovde,

pored ljudi koji su imali jedno ili dva
homoseksualna iskustva do sad?

Gde tačno na liniji neko postane
građanin drugog reda?

Još jedna zanimljivost koju sam naučila
iz mog projekta i putovanja

je kako seksualna orientacija
loše povezuje ljude.

Nakon toliko putovanja
i upoznavanja toliko ljudi,

dozvolite da vam kažem da postoji jednako
mnogo kretena i divnih ljudi

i demokrata i republikanaca,
atletičara i kraljica

i sve druge polarizacije
koje možete da zamislite

unutar LGBT zajednice,

kao što ih ima
jednako mnogo u ljudskoj rasi.

Na stranu to što se igramo sa legalnom rukom
koja nam je vezana iza leđa,

ali kada konačno prevaziđete toliko pričanu priču
o predrasudama i borbi,

samo zato što niste strejt,

sve ovo ne znači
da imamo bilo šta zajedničko.

U beskonačnom širenju lica
koje Self Evident Truths uvek nalazi,

nadam se, dok se pojavljuje u sve više platformi

na autobuskim stajalištima, bilbordima,
Fejsbuk stranicama, pozadinama na kompjuterima,

možda dok posmatramo ovu povorku ljudskosti,

nešto zanimljivo i korisno će početi da se događa.

Nadajmo se da će ove kategorije,
ove binarnosti,

ove prepojednostavljene kutije,

početi da postaju beskorisne
i da će početi da se raspadaju.

Jer zaista ne opisuju ništa što vidimo,

niti bilo koga koga znamo,
niti ono što jesmo.

Vidimo ljudska bića
u svoj svojoj raznovrsnosti.

Kada ih vidimo, teško nam je da poreknemo
njihovu ljudskost.

U najmanju ruku, nadam se da ovo otežava
poricanje njihovih ljudskih prava.

Da li biste odabrali da baš meni

poreknete pravo na kuću,

pravo na usvajanje dece,
pravo na brak,

slobodu da kupujem ovde,
živim ovde?

Da li ćete odabrati da me se odreknete

kao ćerke ili kao brata,
sestre, majke, oca,

komšije, rođaka, ujaka, predsednika,

policajke ili vatrogasca?

Prekasno je.

Jer sam ja već sve to.

Mi smo već sve to i oduvek smo to i bili.

Molim vas da nas ne pozdravljate
kao strance,

pozdravite nas kao ljudska bića i tačka.

Hvala.

(Aplauz)