Fahad Al-Atija (Fahad Al-Attiya): Zemlja bez vode

Zamislite zemlju sa obiljem energije - naftom i gasom, suncem, vetrom (i novcem) - ali kojoj nedostaje ključna stvar za život:
voda. Infastrukturni inžinjer Fahad AI-Atija govori o neočekivanim načinima na koje mala, srednje-istočna nacija Katar kreira svoje snabdevanje vodom.

Salaam aleikum.

Dobrodošli u Dohu.

Ja sam zadužen
za obezbeđivanje hrane za ovu zemlju.

To mi je posao u naredne dve godine,

da osmislim celokupan glavni plan,

a onda da ga u narednih 10 godina primenim -

naravno, zajedno sa još mnogo drugih ljudi.

Ali prvo, moram da vam ispričam
jednu priču, moju priču,

priču o ovoj zemlji u kojoj ste svi vi danas.

I naravno, većina vas
je danas imala tri obroka,

a verovatno će tako i nastaviti
posle ovog događaja.

Pa za početak, šta je bio Katar
četrdesetih godina?

Ovde je živelo oko 11 000 ljudi.

Nije bilo vode. Nije bilo struje, ni nafte,
ni automobila, ništa od toga.

Većina ljudi koji su živeli ovde

živeli su bilo u selima na obali,
bavili se ribolovom,

ili su bili nomadi koji su tumarali
okolinom pokušavajući da nađu vodu.

Ništa od glamura koji danas vidite
nije postojalo.

Nijedan grad poput onih koje danas vidite u Dohi
ili Dubaiju ili Abu Dabiju ili Kuvajtu ili Rijadu.

Nije da nisu mogli da razviju gradove.

Nije bilo resursa za njihov razvoj.

I jasno vam je da je očekivani ljudski vek
bio takođe kratak.

Ljudi su većinom umirali oko 50. godine.

Pa hajde da pređemo na drugo poglavlje:
eru nafte.

Godina 1939, tada su otkrili naftu.

Ali nažalost, nije zaista bila u potpunosti
komercijalno iskorišćena

do nakon Drugog svetskog rata.

Šta je to učinilo?

Promenilo je lice ove zemlje,
kao što možete videti i posvedočiti danas.

Takođe, nagnala je sve one ljude
koji su tumarali pustinjom -

tragajući za vodom, za hranom,

pokušavajući da se staraju o svojoj stoci
- da se urbanizuju.

Ovo vam može biti čudno,

ali u mojoj porodici
imamo drugačije akcente.

Moja majka ima akcenat
koji je toliko drugačiji od mog oca,

a mi svi činimo populaciju
od oko 300 000 ljudi u istoj državi.

Postoji oko pet ili šest akcenata
u ovoj zemlji u ovom trenutku.

Neko kaže: "Kako to?
Kako je to moguće?"

Zato što živimo raštrkani.

Ne bismo mogli da živimo koncentrisano
jednostavno zato što nije bilo resursa.

A kada su resursi došli,
bilo da se radilo o nafti,

počeli smo da stvaramo
ove napredne tehnologije

i da spajamo ljude
jer nam je trebala koncentrisanost.

Ljudi su počeli da se upoznaju.

I shvatili smo da postoje
neke razlike u akcentima.

Dakle to je drugo poglavlje:
era nafte.

Pogledajmo današnjicu.

Ovo je verovatno linija neba koju većina vas
poznaje u vezi sa Dohom.

Pa kolika je populacija danas?

1,7 miliona ljudi.

Za manje od 60 godina.

Prosečan rast naše privrede
je oko 15 procenata za proteklih pet godina.

Životni vek se povećao na 78.

Potrošnja vode se povećala na 430 litara.

A to spada u najveće na svetu.

Od toga da nismo imali nimalo vode

do toga da trošimo vodu u najvećoj meri,
većoj nego kod bilo koje druge nacije.

Ne znam da li je to bila reakcija
na nedostatak vode.

Ali šta je interesantno u vezi sa pričom
koju sam upravo ispričao?

Interesantni deo je da nastavljamo da rastemo

15 procenata svake godine
u poslednjih pet godina bez vode.

Dakle to je istorijski podatak.
To se nikada ranije nije desilo u istoriji.

Gradovi su bivali potpuno zbrisani
zbog nedostatka vode.

To je stvaranje istorije u ovom regionu.

Mi ne gradimo samo gradove,

već gradove sa snovima i ljudima
koji žele da budu naučnici, doktori.

Sagraditi lep dom, dovesti arhitektu,
osmisliti moju kuću.

Ovi ljudi su čvrsto rešeni da je ovo mesto
gde se može živeti i onda kada nije bilo.

Ali naravno, uz upotrebu tehnologije.

Dakle Brazil ima 1.782 milimetara
padavina godišnje.

Katar ima 74 i imamo takvu stopu rasta.

Pitanje je kako.

Kako smo mogli da preživimo to?

Mi nemamo nimalo vode.

Jednostavno zahvaljujući ovoj džinovskoj,
mamutskoj mašini zvanoj desalinizacija.

Energija je ovde ključni faktor.
Ona je sve promenila.

Ta stvar koju ispumpavamo iz zemlje,
koju sagorevamo na tone,

verovatno ju je većina vas koristila
da dođe u Dohu.

Dakle to je naše jezero,
ako razumete.

To je naša reka.

To je način na koju svi vi koristite
i uživate u vodi.

To je najbojla tehnologija koju je ovaj region
ikada mogao imati: desalinizacija.

A koji su rizici?

Da li se mnogo brinete?

Rekao bih, možda ako pogledate
globalne činjenice,

shvatićete, naravno da moram da se brinem.

Postoji sve veća tražnja,
sve veća populacija.

Premašili smo sedam milijardi
pre samo nekoliko meseci.

I stoga taj broj takođe zahteva hranu.

I postoje predviđanja
da će biti devet milijardi do 2050.

Dakle zemlja koja nema vode

mora da se brine zbog onoga
što se dešava van njenih granica.

Tu su i promene u ishrani.

Uzdizanjem na viši
društveno-ekonomski nivo,

oni menjaju i svoju ishranu.

Počinju da jedu više mesa i tako dalje.

Sa druge strane, opadaju prinosi

zbog klimatskih promena
i zbog drugih faktora.

I tako neko mora da zaista spozna
kada će se kriza dogoditi.

Takva je situacija u Kataru,
za one koji ne znaju.

Mi imamo zalihe vode
samo za dva dana.

Uvozimo 90 procenata naše hrane

i obrađujemo manje od jednog procenta
našeg zemljišta.

Ograničeni broj farmera koje imamo

potisnut je sa njihovih farmerskih aktivnosti

usled politike otvorenog tržišta i dovođenja velike
konkurencije, itd, itd.

Dakle mi se suočavamo i sa rizicima.

Ovi rizici direktno utiču na održivost
ove nacije i njen kontinuitet.

Pitanje je, da li postoji rešenje?

Postoji li održivo rešenje?

Postoji i te kako.

Ovaj slajd rezimira hiljade stranica
tehničke dokumentacije

na kojoj smo radili
tokom protekle dve godine.

Počnimo sa vodom.

Znamo veoma dobro - pokazao sam vam ranije
- da nam je potrebna ova energija.

Ako će nam trebati energija,
koja vrsta energije?

Ograničeni izvori energije?
Fosilna goriva?

Ili treba da koristimo nešto drugo?

Da li smo u relativnoj prednosti
da koristimo drugu vrstu energije?

Pretpostavljam da većina vas
sada već shvata da jesmo: 300 sunčanih dana.

I tako ćemo koristiti tu obnovljivu energiju
da proizvedemo vodu koja nam je potrebna.

I verovatno ćemo iskoristiti
1800 megavati solarnih sistema

da proizvedemo 3,5 miliona
kubnih metara vode.

A to je dosta vode.

Ta voda će potom otići do farmera,

koji će moći da zalivaju biljke

i onda će moći da obezbede hranu za društvo.

Ali da bismo održali horizontalnu liniju -

jer to su projekti, to su sistemi
koje ćemo isporučti -

moramo da razvijemo i vertikalnu liniju:

održavanje sistema, visoko obrazovanje,
istraživanje i razvoj,

industrije, tehnologije, da bismo proizveli
ove tehnologije za primenu i konačno tržišta.

Ali ono što sjedinjuje sve to, što sve to omogućava,
jeste zakonodavstvo, strategije, propisi.

Bez toga ne možemo ništa da uradimo.

Dakle to je ono što planiramo da uradimo.

Za dve godine trebalo bi
da završimo ovaj plan

i da krenemo sa primenom.

Naš cilj je da bjudemo milenijumski grad,
poput mnogih drugih milenijumskih gradova:

Istanbula, Rima, Londona,
Pariza, Damaska, Kaira.

Imamo samo 60 godina,
ali želimo da živimo zauvek

kao grad, da živimo u miru.

Hvala vam mnogo.

(Aplauz)